Thursday, December 21, 2006

AHTISARI NA NIZBRDICI

Premda njegove preporuke tek slede, vise je nego jasno da je Ahtisarijeva misija dozivela krah. Pobornici nezavisnog Kosova postaju sve nervozniji. Jedan od uticajnijih medju njima, publicista Misha Glenny, u poruci bivsem ambasadoru SAD u Beogradu Vilijamu Montgomeriju 7. decembra tako kaze, “Ozbiljno sam zabrinut situacijom oko Kosova… medju nama budi receno, Martijev ucinak duboko me je razocarao.”

Ima zlobnika koji Vojislava Kostunicu podrugljivo nazivaju “legalistom”, uz implikaciju da je njegovo insistiranje na postovanju slova i duha zakonskih odredbi prevazidjeno i neprimereno “politici kao umetnosti moguceg” kako ju je razumeo i vodio npr. pokojni Zoran Djindjic. U natezanju izmedju njega i dela “medjunarodne zajednice” olicenog u Martiju Ahtisariju oko buducnosti Kosova i Metohije, medjutim, “legalizam” se pokazao kao veoma efikasan element odbrane srpskih nacionalnih i drzavnih interesa.

Stav da resenje problema mora da bude u skladu sa medjunarodnim pravom, sa UNSB 1244, sa Poveljom UN i Helsinkijem 1975, moze biti relativizovan samo uz saglasnost Srbije. Ahtisari i njegovi nalogodavci to naravno znaju, ali su se isprva pravili kao da se radi samo o sitnoj, neprijatnoj formalnosti. Njihovo ponasanje podseca nas na savet Josipa Broza sudijama u SFRJ da se ne drze zakona kao pijan plota.

Ahtisarijev nezgrapni pokusaj da “isporuci” Srbe ukazuje da su vasingtonski i briselski scenaristi izabrali pogresnu osobu za taj posao. On se posrednicke uloge prihvatio kao vec deklarisani zagovornik odvajanja Kosova od Srbije, svojim angazmanom u okviru Medjunarodne krizne grupe. Vec na startu pokusao je da ubedi Kostunicu da, toboze, zaista zeli da pomogne Srbiji da se resi “tog problema” (Kosova) glatko i bezbolno, jer – naravno – svesni smo da je Srbija de fakto vec izgubila juznu pokrajinu i da nema svrhe gubiti vreme sa pravnim formalnostima.

Ahtisarijev pristup bio je zasnovan na pogresnim signalima koje su tokom proteklih sest godina on i “medjunarodna zajednica” dobijali od zapadnih diplomata u Beogradu i od male ali uticajne konklave “prozapadnih” zvanicnika i analiticara u Srbiji. Oni su istovremeno tvrdili da ce Srbija da popusti ukoliko joj se ponudi neki smokvin list (uslovna nezavisnot, medjunarodne garantije za prava manjina, obecanja o ubrzanom prikljucenju EU itd.) – i zdusno zagovarali takav ishod.

Da je Srbija legla na rudu, Rusija i Kina bi glatko prihvatile koreografisano resenje u Savetu bezbednosti jer niko na Ist Riveru ne bi bio veci katolik od pape, tj. veci Srbin od samih Srba. Po tom scenariju, problem bi bio resen do kraja ove godine svecanim primanjem jos jednog dela bivse Jugoslavije u “medjunarodnu zajednicu”. Za scenariste manje je bitno sta bi Kosovo bilo (medjunarodni protektorat, EU-NATO kondominijum, ili buduca pokrajina Velike Albanije) vec sta ono vise ne bi bilo: deo Srbije.

Uverenje da je takav scenario savrseno realan pothranjivao je, izmedju ostalih, i Vuk Jeremic, glavni spoljnopoliticki savetnik predsednika Borisa Tadica i jedan od retkih beogradskih zagovornika pobede Dzona Kerija novembra 2004. godine. On je u Vasingtonu 18. maja 2005. godine svedocio pred Kongresom da Kosovo treba da ostane u sastavu Srbije. Medjutim, prilikom tog svog boravka u nezvanicnim razgovorima Jeremic je uveravao americke sagovornike je sustina zadatka iznaci formulu da se gorka kosovska pilula oblozi secernim prelivom kako bi je Srbija lakse progutala – i da se istovremeno spreci da Radikali politicki profitiraju od takvog ishoda.

Suocen sa Kostunicinom nespremnoscu da prihvati navedene polazne predpostavke, Ahtisari je pokusao da ga privoli na razgovore u cetiri oka. Svestan mogucnosti Ahtisariju svojstvenih intriga i manipulacija koje bi pristanak na takve aranzmane mogao da prouzrokuje, Kostunica je insistirao da svi susreti budu zvanicni, uz vodjenje zapisnika i uz prisustvo savetnika. Usledili su becki pregovori koji su propali jer drukcije nije moglo da bude: Albanicima je nagovesteno da je ishod ionako zacrtan, pa nisu imali razloga da ozbiljno pregovaraju.

Cinjenica da je Ahtisari morao da pomeri rok prvobitno postavljen za kraj ove godine ima ogroman psiholoski i politicki znacaj: kao sto analiticari medjunarodnih odnosa dobro znaju, najsigurniji nacin nedonosenja neke odluke jeste odugovlacenje njenog donosenja. Tek sada zagovornici nezavisnog Kosova sa zakasnjenjem sagledavaju da je postavljanje cvrstih rokova bila velika greska, pogotovu s obzirom da nemaju spreman “scenario B”.

Dodatni za sada neresiv problem im predstavlja cvrst stav Rusije da nece podrzati ma kakvu rezoluciju Saveta bezbednosti koja ne bi bila prihvatljiva Srbiji. Pitanje je da li bi podrska Moskve bila toliko cvrsta da su SAD dopustile mogucnost da Kosovo posluzi kao presedan za Pridnjestrovlje, Abhaziju, Juznu Osetiju i Nagorno-Karabah; ali posto je jasno odbio takvu mogucnost, zvanicni Vasington nije dao Putinu nikakv motiv da se ponasa kao sto bi se Jeljcin ponasao jednu deceniju ranije. Sto se tice Kine, pak, Peking je svestan da bi pruzanjem podrske nezavisnom Kosovu postupao u korist svoje stete, tj. pripomogao stvaranje presedana koji bi ubuduce i te kako mogao da se primeni po pitanju Tajvana, Tibeta ili Sinkjanga.

Agim Ceku je pocetkom decembra izneo svoj scenario “B”: skupstina Kosova ce proglasiti nezavisnost bez obzira sta UN odluce i zatrazice bilateralno priznanje po modelu Slovenije, Hrvatske I BiH. Problem je u tome sto Evropljani zaziru od takvog resenja, cak i oni (Velika Britanija i Nemacka, na primer) koji se zalazu za nezavisnost. Plan B ne moze da se primeni ukoliko ga ne podrzi EU kao celina. Neke zemlje clanice vec su jasno izrazile protivljenje takvom resenju – Spanija, Portugalija, Grcka, Rumunija i Slovacka – sto otezava saglasnost o priznanju u Briselu. Vasington nece olako pokusati da zaobidje Savet bezbednosti ukoliko bi to bio uzrok razdora sa Evropom: Vasington i te kako racuna na njih za sanaciju u Avganisatnu i za predstojeci dezangazman iz Iraka.

Nasuprot zaprepascujucem defetizmu predsednika Borisa Tadica, kako sada realno stoje stvari Kosovo nece postati nezavisno. Gg. Server, Bugajski, Lantos, Bajden ili Holbruk, Njujork Tajms, Vasington Post i zapadni medijski « mejnstrim » zagovarace svakakve pritiske i obecanja, ali ni posle 21. januara nista se bitno nece izmeniti. Ni posle izbora Srbija nece popustiti, Rusija nece promeniti stav, a Albanci nece da odustanu od onog sta im je obecano od strane onih faktora u « medjunarodnoj zajednici » koji nikada nisu posedovali pravo ili ovlascenja da im takva obecanja daju. Iz Pristine sada prete novim nasiljem, ali te pretnje samo pothranjuju stav da Kosovo nije spremno ni za sta. Kako ruski ambasador u UN rece svojim zapadnim kolegama 13. decembra, “vi ste mozda spremni da popustite pred ucenama Albanaca, ali mi nismo.”

Kada se sagleda stvarna slika na svetskoj sceni, negde pocetkom februara 2007. imacemo konacno priliku za pokretanje istinskih pregovora. Ne znamo kakav ce biti njihov krajnji rezultat, ali to je i priroda pravih pregovora: ishod ostaje nepoznat do samog kraja.

Ahtisarijeva misija je propala, a njegovi mentori i navijaci postaju sve nervozniji. Navedimo primera radi veoma indikativno vajkanje Mise Glenija bivsem ambasadoru SAD u Beogradu Viliamu Montgomeriju, u poruci od 7. decembra : “Ozbiljno sam zabrinut za situaciju oko Kosova… medju nama budi receno, Martijev ucinak duboko me je razocarao.”

Eto nam jos jedne dobre vesti…

Saturday, December 16, 2006

Nepoznata strana pregovora o Kosovu

U petak, 15. XII, na sajtu americkog mesecnog casopisa "Chronicles", objavljen je clanak Srdje Trifkovica pod naslovom "Nepoznata strana pregovora o Kosovu" u kome autor iznosi ekskluzivne informacije o dubokom nezadovoljstvu pobornika nezavisnog Kosova Ahtisarijevim ucinkom.Jedan od vodecih komentatora prilika na Balkanu poznat po podrsci albanskim ambicijama, Misha Glenny, tako je bivsem americkom ambasadoru u Beogradu Vilijamu Montgomeriju poverio da je "ozbiljno zabrinut kosovskom situacijom": "Medju nama budi receno, veoma sam razocaran Martijevim ucinkom".(Zanimljivost: medju primaocima ove Glenijeve poruke je i bivsi ministar inostranih poslova SRJ, Goran Svilanovic)http://www.chroniclesmagazine.org/cgi-bin/newsviews.cgi/The%20Balkans/Kosovo/The_Untold_Story_of.html?seemore=yChronicles Online, December 15, 2006THE UNTOLD STORY OF KOSOVO NEGOTIATIONSSrdja Trifkovic

Sunday, November 12, 2006

INTERVJU

Razgovor nedelje: Srda Trifkovic, analiticar

Sta Srbija hoce na Kosmetu

Predugo su srpski zvanicnici oklevali da se direktno obrate javnosti zapadnih zemalja sa upozorenjem na dzihadisticku komponentu Dalje podilazenje islamskim interesima na Balkanu predstavlja dugorocnu pretnju za zapadnu civilizaciju i samu Ameriku. Na tom pitanju Srbi i Zapad mogu da nadu dodirnu tacku. Sa stanovista odraza trenutnog stanja na Balkanu na rat protiv terorizma, nezavisno Kosovo predstavljalo bi katastrofu pre svega za americke interese. Sve su glasnija upozorenja da bi takvo Kosovo predstavljalo crnu rupu u Evropi prvenstveno zbog svojih veza sa - svetskim dzihadom.

Insistirajuci na stavovima poput ovih, kao kljucnim za uspostavljanje drugacijih odnosa Srbije sa Zapadom i Amerikom u susret odlozenom resenju za Kosovo, dr Srda Trifkovic, direktor Centra za medunarodne odnose Rokford instituta i spoljnopoliticki urednik mesecnika "Kronikl", najavljuje skup pod naslovom "Opcije za Kosovo" zakazan za pocetak decembra u Beogradu, u organizaciji Americkog saveta za Kosovo, ciji je on konsultant. Ova nevladina organizacija osnovana je u Vasingtonu na inicijativu i sredstvima Srpskog nacionalnog veca Kosova i Metohije. Sam Srda Trifkovic je zbog svojih tvrdih i kontroverznih stavova neretko predmet polemika i osporavanja, a ponekad i optuzbi da njegov gerilski analiticki stil nanosi stetu upravo onome za sta se najvise zalaze. .

Dzihad ili "sveti rat" je tema o kojoj poslednjih godina najvise govorite i pisete. Neobicno je da se sada sve cesce o tome govori i kad je rec o BiH i Kosovu. Nije li preterano svoditi citavu jednu religiju na njen ekstremni izraz?

- Ako pogledamo koliko je niklo dzamija na Kosovu, u zapadnoj Makedoniji, u Raskoj i u BiH tokom poslednje decenije, i ako se malo pozabavimo izvorima sredstava za njihovu gradnju, videcemo da je tu prvenstveno saudijski i nesto manje iranski novac. Takode su tu prisutni Emirati i Kuvajt. Bez obzira na to da li to dolazilo iz drzavnih sredstava ili takozvanih karitativno-dobrotvornih institucija koje samo recikliraju pare istog porekla, sustina je ista: da se krene na indoktrinaciju zivlja koje je bilo islamsko samo u tradicionalnom smislu, a sada prvi put dobija tvrdi kadar posvecenih aktivista obrazovanih na institucijama kao sto su islamski univerziteti u Dzedi i Kairu. To su ljudi koji vide Balkan kao podrucje na kome je islamska zajednica u porastu i gde koriste svetovne institucije neislama i pozivanje na principe ljudskih prava i sloboda da bi ostvarili svoje dugorocne ciljeve. Ideolozi vehabizma tako vide Kosovo kao jednu od karika u "zelenoj transferzali". Rec je o terminu koji je izasao iz upotrebe jer se poistovecuje sa paranoidnim diskursom iz Milosevicevih vremena, a istovremeno je paradigma koju pobornici ekspanzije globalnog dzihada vide kao deo svog projekta. .

Rizikujete da Vas zbog ovoga smeste medu pobornike teorije zavere...

- Potrebno je ponovo se pozabaviti pitanjem zelene transferzale kao civilizacijskim geopolitickim projektom koji je zapoceo jos u 14. veku, a sada je ponovo u naponu. Uzdrzavati se od takve analize u ime neke politicke korektnosti, u trenutku kada u samom zapadnom svetu sazreva spoznaja o sustinskoj nekompatibilnosti islama sa zapadnim institucijama, bilo bi u najmanju ruku glupo, da ne kazem kriminalno. .

Zasto se danas tome daje toliki znacaj?

- Taj argumenat 90-ih godina nije mogao da se prezentuje na pravi nacin jer pre svega u samom zapadnom svetu jos nije bila sazrela ta spoznaja. Njeno sazrevanje tek je zapocelo 11. septembra 2001. godine. Drugo, u samoj Srbiji na vlasti je bio covek i vladajuca struktura po njegovoj meri i ukusu koji nisu bili sposobni da prezentuju takve stavove na verodostojan nacin, koji ne bi budio sumnju da to cine iz sopstvenog politickog racuna. .

Kazete da se upravo na tom terenu mogu naci dodirne tacke Srbije i SAD u borbi protiv terorizma. Kako u aktuelnim pregovorima i spoljnopolitickom delovanju Srbije nametnuti tu podudarnost interesa kao dominirajucu?

- Predugo su srpski zvanicnici oklevali da se obrate direktno javnosti zapadnih zemalja sa upozorenjem na dzihadisticku komponentu. O toj opasnosti imamo bogatu dokumentaciju i iste argumente trebalo bi koristiti i protiv zahteva za reviziju Dejtona i insistiranju na daljoj centralizaciji BiH i likvidaciji entiteta. Potrebno je uspostavljati direktne i lateralne veze sa onim grupama za pritisak u americkom javnom i politickom zivotu koje mogu da se nadu na istoj talasnoj duzini. Tu pre svega mislim na tzv. hriscansku desnicu ili hriscanske konzervativce koji su veoma uticajan politicki blok, a kojih ima na americkom jugu i srednjem zapadu toliko da direktno utici na izbor 38 do 45 kongresmena i bar 20-ak senatora. Slicno valja ciniti i sa jevrejskom zajednicom, koja Srbima nije bila naklonjena tokom ratova 90-ih, a koja zbog te dzihadisticke komponente razmislja danas na jedan novi nacin. .

Zasto bi posle svega Amerika bas u vreme resavanja kosovskog pitanja menjala svoju politiku na Balkanu?

- Drago mi je sto to pitate jer je cilj decembarskog skupa u Beogradu upravo da se ponudi odgovor na to pitanje, tj. da se srpska javnost upozna sa jednom cinjenicom koja tamo nije u ovom trenutku dovoljno jasna; a to je da je americki globalni imperijalni projekat dosao u tesku krizu. Americka politika je u corsokaku u Iraku, sto Ramsfeldova smena indirektno potvrduje. U Avganistanu Talibani su se povampirili, sa Iranom ne znaju sta da rade, naravno i na Korejskom poluostrvu...

Zbog svega toga bilo bi apsurdno da Balkan ostane jedino podrucje gde navodna monolitnost medunarodne zajednice uspeva da se prikazuje kao izvor autoriteta koji Srbi moraju da uvazavaju bez mnogo pogovora. U svetlu te cinjenice, mora se konacno eksplicitno reci ne samo sta Srbija nece - a jasno je sta nece i iz novog Ustava i iz deklarativnih stavova zvanicnika - vec takode i sta hoce. Krajnje je vreme da sa srpske strane dode do artikulacije odredenih modela dugorocnog resenja kosovskih problema na nacin koji bi omogucio albanskoj zajednici da bude svoja na svome, a ne bi remetila ravnotezu snaga na Balkanu. .

Cime bi trebalo zameniti floskulu "vise od autonomije manje od nezavisnosti"?

- Osnovno pitanje je da li ce Kosovo biti medunarodno-pravni subjekt sa stolicom na Ist riveru i sa zastavom ispred zgrade UN. Ukoliko to ne bude slucaj, Srbija bi trebalo da bude spremna na razne modalitete koji su vec primenjeni u drugim delovima sveta, kao u Severnoj Irskoj, na Alandskim ostrvima ili na Kipru. Potrebno je imati institucije kojima bi bilo zagarantovano nemesanje Beograda u jasno precizirane ingerencije Pokrajine, uz sve nadleznosti kosovskih vlasti na izvrsnom, zakonodavnom i sudskom planu izuzev, recimo, spoljne politike i ljudskih prava. .

Kako bi konkretno moglo da izgleda neko od potencijalnih resenja kojima bi bili zadovoljeni principi o kojima govorite?

- Niko na srpskoj strani ne ocekuje da ce se desiti potpuna reintegracija Kosova u sastav srpske drzave sa svim njenim ingerencijama. Treba po ugledu na kiparski model primeniti princip samosvojnosti etnickih zajednica na sopstvenim teritorijama. I sa stanovista evropske i stabilnosti Srbije i njenog ukljucivanja u Evropu, i americkih geopolitickih i strateskih interesa, apsolutno je potrebno da se nadu kreativni modeli koji bi ovoga puta trebalo da budu prezentirani i vlastima u Pristini kao principijelni model koji predstavlja konsenzus medunarodne zajednice. Vreme je da, napokon, pritisak krene i u suprotnom smeru. .

Sta je u toj politickoj ofanzivi najvazniji momenat?

- Ne treba ici na zaostravanje odnosa sa Briselom ili Vasingtonom, ne treba ici glavom kroz zid, ali verujte: ispoljavanje izvesne doze tvrdoce i jasne artikulacije interesa pod kojima se povlaci crta ispod koje se ne ide, dovesce do veceg postovanja Srbije medu donosiocima odluka u SAD. Srbija ce pre da postigne svoj cilj ukoliko u zvanicnom nastupu prema Vasingtonu bude imala karakter normalne drzave. Sve dok Srbija nastavi da bude vazal koji cutke guta knedle, npr. kada joj gospodin Polt preporucuje da se pripremi na gubitak Kosova, to se nece desiti.

--------------------------------------------------------------------------

Protiv podele .

Sta mozete da kazete o podeli Kosova i raspravama na tu temu? - Kosovo bi u celini, makar i nominalno, trebalo da ostane u sastavu Srbije. Pristajuci na gubitak teritorija Srbija bi izgubila mnogo vise u svom potencijalu za obnovu sopstvenog identiteta, nego sto bi dobila u stabilnosti. Ne znamo ni kada ce doci do bitnijih promena u zapadnoj politici koja ce pod uticajem dzihada neizbezno teziti da prekine "zelenu transferzalu". Ne treba iskljuciti mogucnost da, potpuno nezavisno od same Srbije, promenom geopolitickih okolnosti za 10-15 godina dode do izmena spoljnih okolnosti na nacin koji bi pogodovao reintegraciji Kosova u srpsku drzavu.

Radivoje Petrovic

Politika [objavljeno: 12.11.2006.]

Saturday, September 02, 2006

РАТ ПРОТИВ ТЕРОРА

РАТ ПРОТИВ ТЕРОРА: КОНЦЕПТ, ПРАКСА И СЛАБОСТИ
СРЂА ТРИФКОВИЋ

Преко четири године после 11 септембра, кичма исламске терористичке мреже није сломљена, напротив. Муслимански терористи - једина грана тероризма која озбиљно угрожава западни свет - данас су бројнији, успешнији у регрутовању нових чланова, раширенији и опаснији него што су били непосредно након 11 септембра. Од тог дана Сједињене Државе су биле привремено поштеђене нових напада, али, остатак света није.
На сваког затвореног или убијеног џихадисту долази неколико оних на слободи, а догађаји из Њујорка, Балија и Мадрида, биће све учесталији у наредним годинама. Будуће мете исто тако могу постати и витални инфраструктурни објекти и енергетска постројења. Домет и оперативна сопсобност исламских терористичких ћелија непрестано расту. Те ћелије су данас присутне и у подручјима у којима раније није било регрутације будућих "мученика", конкретно у Ираку, као и у земљама где је њихово присуство било безначајно само деценију раније, за шта је Индонезија најбољи пример.
Терористичка мрежа је данас глобална и способна за симултане нападе у различитим државама, рецимо у Турској и Мароку. Ал Каида и широки дијапазон њених "подружница" стварају другу генерацију терориста, од којих су многи муслимански емигранти на Западу или њихови потомци, као и балкански регрути који изгледају као Европљани. Извођење терористичких акција на овакав, "децентрализовани" начин, додатно отежава успешну примену антитерористичких мера. Јер, не постоји командни или контролни систем који се може директно угрозити; у питању су скупине младих, лично мотивисаних људи, од којих су неки потпуно укључени у систем западних друштава у којима живе.
"Рат против терора" не иде глатко зато што неке од његових основних претпоставки нису добро промишљене. Сведочења пред америчком Комисијом за 11 септембар (2004.) указала су на грешке тих основних претпоставки. Комисија је постављала разне врсте наводно тешких и кључних питања бившим и садашњим високим америчким званичницима, али, кроз хиљаде сати сведочења није се дошло до кључних питања, имиграционе политике и природе ислама, која су од суштинске важности за дефинисање и умањивање претње. Закључни извештај Комисије показује управо недостатак одговора на ова питања.
У претпоследњем поглављу ("Шта чинити?") овог извештаја, правилно се закључује да непријатељ није само "тероризам" - као неко "опште зло" - него се прецизира да се ради о исламском тероризму. Ипак, извештај није успео да анализира природу овог непријатеља на прави начин. Неуспех у хватању у коштац са порукама и импликацијама ислама, списима и учењима који га чине, историјским учинком и садашњим политичким амбицијама, није неуспех који је ограничен само на рад ове комисије, него се подразумева и у редовима владајуће структуре у Вашингтону. Како указује аналитичар ЦИА-е и бестселер-писац Мајкл Шејер (Michael Scheuer), за то је одговорна навика елитних експерата из разних области да кретања у свету тумаче кроз "американизацију" стварности. У њиховој интерпретацији, све религије су подједнако мирољубиве и толерантне. Ислам је религија, ergo и ислам је мирољубив и толерантан. Очита логичка заблуда је на тај начин претворена у једино "правоверно" тумачење ислама.
Комисија је, као и Бела Кућа са својим "Извештајем о напретку" (Progress Report) годину дана раније, без успеха покушала да испита могуће импликације присуства бројне муслиманске дијаспоре у Сједињеним Државама, посматрајући то питање у оквиру поменутог етаблираног тумачења. Насупрот томе, професионалци из безбедносних и обавештајних структура у приватној комуникацији отворено признају да присуство мултимилионске муслиманске популације у западном свету представља суштинско извориште терористичких регрута, инфрастуктуре, затим покретљивости и релативне невидљивости без којих терористи не би ни могли да делују. Значајно расте број терористичких завера у које се укључују муслимански емигранти на западу, њихова деца или западњаци конвертовани у ислам.
Лако је доказати да постоји међусобна условљеност између присуства муслиманске популације у САД и опасности да та, или нека друга западна земља буде поприште терористичког напада. Муслимани су једина група у западној Европи и Северној Америци у чијим редовима постоји значајан број појединаца који деле заједничке циљеве са терористима, чак и када не одобравају све њихове методе у потпуности. Ипак, то је значајна мањина људи који желе да преобразе друштва у којима живе, путем конверзије или путем насиља. То су, донекле и очекивано, управо емигранти који се тешко идентификују са Америком; у једном истраживању спроведеном међу досељеницима који су недавно добили америчко држављанство око 90% муслимана је рекло да би, у случају конфликта између Сједињених Држава и земаља њиховог порекла, ипак подржали земље из којих су дошли. У Детроиту, 81% муслимана "снажно подржава" или "донекле подржава" идеју да би шеријат требало да постане државни закон.
Ова унутрашња претња Америци све је већа. Након једанаестог септембра, процене броја америчких муслимана кретале су се између два и девет милиона. Број џамија и исламских центара је око две хиљаде и наставља да расте. Укупан број џамија у Америци порастао је за 42% између 1990 и 2000, у поређењу са 12% просечног раста броја верских објеката евенагелистичких протестантских деноминација, и два процента раста броја "старих" протестантских, затим католичких и православних цркава.
Број емиграната са Средњег Истока се тренутно поклапа ca бројем муслиманских емиграната са индијског потконтинента (Пакистан, Индија, Бангладеш) уз изгледе да број ове друге групе превагне. Тренутно, муслимани чине једну десетину свих натурализованих држављана САД, а њихов наталитет превазилази наталитет осталих значајних група. Чак и умерена процена њиховог броја у Америци на три милиона, или 1% становништва, оставља простора за забрињавајуће безбедносне импликације као и могућност непропорционалног раста броја припадника ове групе.
Због тога би кохерентна, дуготрајна противтерористичка стратегија морала да спречи стварање упоришта за ислам на западу. Примена идеолошких и политичких критерија "подобности" посетилаца и досељеника била је и остала есенцијални састојак било које антитерористичке стратегије према којој би исламски активизам требало третирати као еминентно политичку, а не "религиозну" активност.
Проблем "уплива" ислама на запад неодвојив је од феномена ислама као таквог, а посебно ефекта који та вера има на своје следбенике, и као политичка идеологија и као програм деловања. Веровање да је тероризам одступање од ислама, а не предвидљива последица идеологије џихада од које је неодвојив, представља консензус елите који је идеолошки по природи а догматски у стварности. Тај консензус елите је погрешан, и кошта и у људским животима и у материјалним средствима. Преко четири године након најгорег терористичког напада у историји, рат против терора је неопходно редефинисати док још није практично изгубљен.
Али, један део креатора спољне политике у Вашингтону и даље покушава да од милитантног ислама направи оруђе политике. У почетку су ти стратези, или њихови претходници, можда и могли да потцењују опасност "повратног ударца" али, чак их ни искуства са муџахединима у Авганистану, нити са 11 септембром, нису научила да се ефективном подршком зарад краткорочних политичких или војних циљева Сједињених Држава, исламски радикализам претвара у све моћнији глобални феномен. У свом, сада већ чувеном, интервјуу француском листу Le Nouvel Observateur, бивши саветник за националну безбедност Збигњев Бжежински се хвалисао како је администрација председника Картера организовала исламски покрет отпора просовјетској влади у Авганистану и на тај начин увукла Москву у војну интервенцију. Две деценије касније, на питање да ли се каје због последица те операције, др.Бжежински гневно одговара: "Због чега да се кајем? Та тајна операција је била одлична идеја. Као резултат имала је увлачење Руса у авганистанску замку а ви хоћете да се кајем? Шта је важжније за светску историју, талибани или распад совјетске империје? Неки побуњени муслимани или ослобођење Централне Европе и крај Хладног рата?" На новинарско питање: "Али, није ли исламски фундаментализам данас претња за свет?", Бжежински је одговорио: "Глупост! Не постоји глобални ислам."
Да је овај идиотски начин мишљења присутан чак и данас, на Балкану је очигледно последњих деценију и по, а то остаје евидентно и према западним реакцијама на Чеченију. Реакције на напад чеченских терориста на школу у јужној руској републици Севереној Осетији прошлог септембра биле су илустративне... Оргија непатвореног дивљаштва у Беслану која је усмртила на стотине деце десила се крајем недеље у којој су чеченски бомбаши-самоубице дигли у ваздух два руска путничка авиона и станицу московског метроа. Сви ти напади били су терористички по карактеру и исламски по методи егзекуције. Ипак, судећи према реакцијама доброг дела запада, није много погрешио нико ко је тада помислио да хладни рат још траје. Најзаступљеније су биле ове три врсте западних реакција: 1.) окриви жртву; 2.) одбаци и исмеј тврдњу Русије да се бори против истог непријатеља који је изазвао и 11 септембар; и 3.) захтевај "дијалог" са Чеченима. У ове три тачке, креатори јавног мнења у Евопи и Америци су, упркос разликама по питању Ирака, показали изненађујући степен јединства кутуролошких образаца и идеолошких симпатија.
Много значајнија од реакција медијске екипе је позиција коју је заузео део утицајног спољнополитичког естаблишмента у Сједињеним Државама. Неки од најгласнијих чеченских пријатеља показали су се кадрим да обликују политику ове администрације. Они су окупљени у "Америчком комитету за мир у Чеченији" (American Committee for Peace in Chechnya - ACPC). Упада у очи чињеница да састав овог комитета изгледа као листа "Ко је ко у неоконзервативном покрету" јер се ту налазе Ричард Перл (Richard Perle), Елиот Абрамс (Elliott Abrams), Кенет Аделман (Kenneth Adelman), Миџ Дектер (Midge Decter), Френк Гафни (Frank Gaffney), Мајкл Ледин (Michael Ledeen), Норман Подхорец (Norman Podhoretz), Џошуа Муравчик (Joshua Muravchik), Мортон Абрамовиц (Morton Abramowitz), Ричард Пајпс (Richard Pipes), Роберт Кејган (Robert Kagan) и Вилијем Кристол (William Kristol). Они заједнички заступају теорију да је чеченска побуна:
1. националноослободилачки покрет који заслужује подршку;
2. да није терористичка по природи;
3. да није исламистичка по карактеру;
4. траје због руске тврдоглавости;
5. сведочи о недемократској природи Путиновог режима.
Кроз читав сплет "невладиних организација" (од којих су неке веома активне у Украјини) ACPC и његови чланови обезбеђују подршку руским критичарима Путиновог начина решавања чеченског сукоба. Вредна пажње је и чињеница да је ACPC држао страну муслиманима у Босни и на Косову и позивао на америчку интервенцију на Балкану. Током деведесетих, они су исто тако тврдили да Изетбеговић није исламиста, да су Срби криви за све, да џихадисти из иностранства нису били умешани у рат ни у Босни ни на Косову, итд. Данас, они тврде да "у Чеченији, конфликт је створио културну и демографску кризу мерљиву само са трагедијама виђеним у Босни и на Косову." Њихова импликација је јасна: само међународна интервенција на Кавказу може стабилизовати тамошњу ситуацију.
Oни негирају чињеницу да је "коктел" чеченског национализма са исламизмом већ направљен и да та веза више не може бити прекинута, баш као што су и палестински, "бошњачки" и албански национализам некад били секуларни али су, током прошле деценије, прошли кроз џихадистичку трансформацију. У свим тим случајевима, исламисти нису заинтересовани за стварање социјалне базе и промену друштва изнутра, него за освајање власти и употребу саме државе за промену социјалне динамике; у оба случаја, исламистичка компонента далеко превазилази улогу инспиратора младих да жртвују сами себе. И Чеченијом и Балканом су некад владали муслимани, а и Куран и исламска политичка традиција налажу да ниједна земља која је икад припојена Dar-ul-Islam-у не сме бити враћена у Dar-ul-Harb. Овај принцип "налаже борбу као религиозну дужност, а не као националну или патриотску". Тако "рат за национално ослобођење" постаје верски чин за који Бог награђује ратника победом у овом животу, а вечношћу након тога. И управо на тим основама, а не са циљем да се помогне националним циљевима локалних муслимана, су и Босна и Чеченија постале магнет за стотине страних џихадиста.
Да је друштво из ACPC-а било напросто у заблуди у својој негацији исламске компоненте у Босни и на Косову сада је већ увелико доказано; америчке интервенције на Балкану вођене у Клинтоново доба за резултат су имале јачање агресивне исламске базе у срцу Европе, која сада неће нестати. Као што су Вејрич (Weyrich) и Линд (Lind) упозоравали још пре 11 септембра: "Уз америчку помоћ, нове исламске државе су створене на Балкану, у Босни и на Косову. Дуж јужне границе хришћанске Русије, ислам врши притисак споља. Наравно, амерички спољнополитички естаблишмент добровољно жмури пред исламском опасношћу. Пошто је већ бомбардовала хришћанске Србе и отерала их са њиховог историјског изворишта, Косова, администрација данас критикује Русију".
* * *
У претходној генерацији било је разумљиво што шефови ЦИА-е покушавају да искористе муслимане на исти начин на који су раних 1950-их користили Католичку цркву у борби против комунизма. Али, наставак исте политике од стране њихових нејаких наследника у наше време, рађа само презир и ароганцију муслиманских радикала и потхрањује њихове амбиције. Да би се променио тренд самодефетизма, потребно је признати да се Запад нашао у религијском рату, желео то или не, и колико год мрзео ту чињеницу. Могућност ислама да се реформише, бива поткопана западним прихватањем "легитимитета" исламизма које се наставља у случајевима Чеченије и Балкана. То прихватање ће само убрзати спиралу пропадања, мржње и злобе, беса и самосажаљења, сиромаштва и опресије у муслиманском свету.
Западна политика у Чеченији и на Балкану треба да буде преиспитана јер, наставком охрабривања муслиманског осећања жртве - попут одржавања мита о геноциду у Сребрници, на пример - само се доприноси храњењу болесне психе будућих бомбаша-самоубица у Лондону, Паризу и Њујорку отровом којим се храни њихова мржња против свих "неверника". Покушавајући да их задовољи, Запад неће остварити никакву корист за себе.
Препрека стварању нове западне политике не налази се у недостатку рационалних аргумената. Та препрека је потпуно ирационалне природе и има своје корене у ортодоксофобији и славофобији владајуће елите на обе стране Атлантика, и то подједнако на глобалистичкој левици и на неоконзервативној десници. Њихова инстинктивна србофобија је само вирулентна манифестација једне много дубље зловоље. Али, психолошки, културни и геополитички корени те нетрпељивости су сасвим друга област која би нас одвела далеко изван теме данашње расправе.

ЗНАЧАЈ БОЛТОНОВОГ ИМЕНОВАЊА ЗА АМБАСАДОРА САД ПРИ УН

Београд, понедељак 28. март 2005.

ЗНАЧАЈ БОЛТОНОВОГ ИМЕНОВАЊА ЗА АМБАСАДОРА САД ПРИ УН
Реалиста и зналац Балкана

Срђа Трифковић

„Такозвано право на хуманитарну интервенцију даје нам повода за забринутост. Од њега се онима који га заговарају зацакле очи од среће, али са становишта других оно представља огољену агресију”

На место амбасадора САД у УН председник Џорџ Буш је именовао Џона Болтона, донедавно трећег човека у Стејт департменту. Ово је добар избор, не само зато што Болтон према светској организацији гаји здраву скептичност (својевремено је изјавио да „ако са зграде седишта УН нестане горњих десет спратова, то би прошло незапажено”) већ и зато што су његови ставови о читавом низу међународних питања – од Космета до Међународног кривичног суда и Хашког трибунала – трезвено утемељени и ослобођени идеолошких предрасуда.Болтону многи критичари узимају за зло његову сада већ чувену изјаву из 1999, да су „они који гаје илузије да међународно право нешто значи најчешће исти они чији је циљ да врше притисак на САД”. Његови политички неистомишљеници овај цитат често користе као аргумент којим поткрепљују своје тврдње да је Болтон један бахати унилатералиста и поборник закона јачег у међународним односима. Они ту изјаву, међутим, редовно цитирају изван контекста – а контекст је критика коју је Болтон упутио на рачун доктрине тзв. хуманитарне интервенције која је те године била употребљена као квазиправно оправдање за Клинтонов рат против Србије. Одмах након тих речи Болтон је дословно додао: „Такозвано право на хуманитарну интервенцију даје нам повода за забринутост. Од њега се онима који га заговарају зацакле очи од среће, али са становишта других оно представља огољену агресију. Невине српске цивиле бомбардовали смо до бесвести, у циљу повратка Албанаца који су извршили етничко чишћење остатка Срба са рушевина у које је претворено Косово.”

Очигледно је да мета ове Болтонове опаске није било међународно право по себи већ „хуманитарни интервенционисти” који су 78 дана користили НАТО за млевење Србије пре шест година. Као што је Болтон касније истицао: „Обичајно међународно право плод је развоја норми понашања у националним државама током дугог периода. Данас пак имамо теоретичаре који са одобравањем говоре о ’спонтано еволуирајућем међународном праву’ које су посвећеници ове доктрине открили готово преко ноћи. Она је неприхватљива за ма ког слободног човека.” Америчка политика на Балкану уопште, а посебно на Космету, била је поуздан лакмус интегритета америчких политичара у последњих деценију и по. Болтон га је успешно положио. Пре доласка на место заменика државног секретара, често је говорио да БиХ треба да буде подељена између Србије и Хрватске, уз муслимански ентитет у средини. Подржавао је и поделу Космета на „северни троугао” који би остао у Србији, и остатак који би отишао Албанцима. Само неколико месеци по завршетку Клинтоновог рата против Србије, пошто је бесмислица о наводном „геноциду” на Космету раскринкана, а српске цркве широм покрајине нестајале у пламену под окриљем Унмика, Болтон је изјавио да су се „илузије о УН... разбиле о зид реалности на Космету”. Болтонов реализам по питању Балкана захтева смелост јер је у великом раскораку са ставовима америчког политичког и медијског естаблишмента. Његови ставови дијаметрално су супротни апсурдним хвалоспевима левице наводној „мултиетничности” БиХ и КиМ, али у исто време супротстављени су и самодеструктивној склоности већине неоконзервативаца да подржавају муслимански фактор на Балкану. Као пристојан и нормалан човек, Болтон не дели морбидну жудњу водећег корифеја неоконзервативизма Вилијама Кристола, уредника Weekly Standarda, за „разбијањем српских лобања”. Болтонови ставови о Међународном кривичном суду (МКС) и Хашком трибуналу подједнако су трезвени. Пре три године упозорио је да би ратификацијом конвенције МКС-а САД ризиковале да највиши амерички званичници дођу на удар тужиоца МКС који никоме не полаже рачуне за своје поступке. У обраћању „Федералистичком друштву” 2002. Болтон је изјавио да је „правда” дефинисана стандардима МКС у нескладу са остваривим облицима решавања озбиљних политичких и војних сукоба: „На згражавање моралиста и правних теоретичара, историја сукоба међу људима учи нас да смртници који доносе одлуке често морају да праве компромисе између узајамно несравњивих циљева. Ово нас грубо суочава са сложеношћу, противречношћу и несавршеношћу човечијом. Вековно искуство јасно даје предност приступу сваком случају понаособ, а не унапред зацртаним правним инструментима за све. Околности се разликују, а околности су битне. Зверства, било у сукобима међу државама или у грађанским ратовима, увек су јединствено страсна у свом јединственом времену и простору.” Болтон је додао да разрешење сукоба пропраћених крвопролићем не може бити подвргнуто унапред дефинисаним правним стегама управо зато што су кључна питања која треба решити по окончању крвавог конфликта, недвосмислено политичка а не правна: „Како ће бивше зараћене стране живети једна с другом у будућности? Које напоре треба предузети у циљу уклањања узрока злочина који су се догодили? Може ли се истина о протеклим догађајима утврдити на начин који би будућим генерацијама помогао да избегну исте грешке?”

То јесу кључна питања, а Болтон схвата да Хашки трибунал за ратне злочине у бившој Југославији – самопроглашена степеница на путу успостављања глобалног система универзалног правосуђа – није успео да их реши. У интервјуу октобра 2004. Болтон је изјавио да је Хаг, уместо да покрене процес међунационалног помирења, израстао у претњу регионалној стабилности која ће „створити нове анимозитете који ће довести до будућих напетости”. Рекао је и да би Бушова администрација желела да судске процесе за ратне злочине пребаци из Хага домаћим судовима, јер Трибунал не поседује демократски кредибилитет нити одговарајуће инструменте за спречавање злоупотребa моћи и утицаја: „Зато је наша стратегија привођење започетих процеса крају и враћање одговорности Србији, Хрватској и осталим земљама... јер су многи злочини почињени у њихово име и управо те земље морају да се суоче са том реалношћу и да донесу одлуке о томе хоће ли или неће некога кривично гонити... (Таква одговорност) треба да буде препуштена људима који ће морати да живе са последицама одлука које донесу.” Болтон у УН можда неће моћи да оствари значајан утицај на формирање спољне политике у Вашингтону, али за коју годину он лако може да напредује. Медлин Олбрајт је са места амбасадора у УН дошла на положај државног секретара. Доскорашњи амерички изасланик при УН, Џон Негропонте, уколико се добро покаже на свом новом положају шефа свих обавештајних агенција, може да постане један од најмоћнијих људи у САД и самим тим на свету. Можда помисао на државног секретара Болтона као наследника Кондолизе Рајс у овом тренутку делује превише оптимистички, али грешке званичног Београда ионако су довеле до тога да Србима једино преостаје да се уздају у чуда.Срђа ТрифковићУредник спољнополитичког часописа „Хронике”

http://www.politika.co.yu/cyr/tekst.asp-t=17918&r=20.htm

SRBIJA MORA DA SE TRGNE I POVUČE CRTU

http://www.cacanskiglas.co.yu/vesti.php?id=intervju&no=1\ “Čačanski glas” 12. avgust 2005.

Dr SRĐA TRIFKOVIĆ, istoričar i međunarodni analitičar
SRBIJA MORA DA SE TRGNE I POVUČE CRTU
Oštar u iznošenju stavova i političkih procena, Srđa Trifković, analitičar međunarodnih odnosa, spoljnopolitički urednik i kolumnista časopisa “Kronikls”, američkog Rokford instituta u Čikagu, poslednjih mesec dana ustalasao je domaću političku javnost “neugodnim” izjavama. Ceneći ozbiljnost vremena u kome živimo, ozbiljnost lista za koji je već govorio, a još i čačanski zet, čak ni u žurbi svetskog putnika, Srđa Trifković nije zaobišao “Čačanski glas”.
Koliko sklapanje sporazuma o prolasku NATO trupa kroz našu zemlju ugrožava suverenitet naše države?
- U sporazumu stoji da je cilj otvaranja, ne samo fizičkog prostora Srbije već i čitavog elektromagnetnog spektra, vršenje operacija Severnoatlantskog saveza u cilju očuvanja mira na prostoru Balkana.Znači, u samom sporazumu Kosovo i Metohija se nigde ne spominju, a definicija - očuvanje mira na prostoru Balkana može da bude iskorišćena u bilo koju svrhu angažmana NATO-a bilo gde na prostoru Srbije i Crne Gore. Konkretno, to znači da bi u slučaju eventualne krize u Raškoj oblasti, odnosno u Sandzaku, u slučaju nemira u Sjenici, Tutinu ili Novom Pazaru, ili u slučaju zaoštravanja situacije u Preševskoj dolini, ili ne daj Bože nekih nacionalnih nemira na sveru Bačke, u Subotici, ili Kanjiži, isto tako, ova definicija bila iskorišćena od strane Severnoatlantskog saveza da insistira na izvršenju sporazuma, odnosno, na otvaranju granica Srbije, i na prolasku trupa NATO-a bez prethodne najave kakva će biti snaga tih trupa, koji će biti njihov sastav, kakva će biti nacionalna struktura tih jedinica, jer vidimo da je sada i Mađarska član NATO, jednom rečju, Srbija više neće imati kontrolu nad svojom sudbinom. Vrlo je bitno da Kosovo i Metohija nisu pomenuti, jer ministar inostranih poslova Drašković je izričito apostrofirao Kosovo i Metohiju kao izgovor za sporazum, ali se njegov sagovornik, generalni sekretar Shefer strogo čuvao da ni na koji način ne saučestvuje u tom njegovom objašnjenju. Znači, očigledno je da Draškovićevo poduže objašnjenje da je sporazum imao za cilj zaštitu preostalih Srba na Kosovu jedna prevara. Jer NATO-u je više nego dovoljno da postojeće snage na Kosovu iskoristi ukoliko ima nameru da Srbe zaštiti. Kao što smo videli, na pasivnosti nemačkih trupa u Prizrenu 17. marta 2004. godine, ukoliko ne postoji politička volja da te trupe budu angažovane u odbrani preostalih Srba, onda nije bitno da li je njih pet hiljada, pedeset hiljada ili petsto hiljada.
BRIGA ZA AMERIKANCE, A U NESPREMNOJ SRBIJI- KO U KLIN, KO U PLOČU
Velika prašina se podigla kada ste u emisiji “Utisak nedelje” krajem jula, navodno, uvredili američke diplomate u Beogradu. Oštro ste odreagovali na pasivnost domaće diplomatije kada su uvrede na račun sopstvenih interesa prećutane. Do kada ćemo se udvarati svetu, nije svako “klečanje pred sultanom” Miloševa diplomatija, a ovde se to izgleda i previše bukvalno shvata?
- Knjaz Miloš je imao koncept nacionalnog i državnog interesa i njegovo klečanje i podilaženje je vazda bilo u funkciji jačanja Srbije i u funkciji ispunjenja srpskih nacionalnih interesa i državnih aspiracija. Šef diplomatije Srbije i Crne Gore, se jako potresao zato što sam, navodno, uvredio ambasadora SAD u Beogradu Majkla Polta, što, uzgred budi rečeno nije istina. Niti sam ga uvredio, niti sam imao nameru da to učinim. Ali, nije reagovao kada je Stipe Mesić u Srebrenici izjavio da su Srbi tamo počinili genocid, nije odreagovao kada je isti taj predsednik Hrvatske izjavio, da će priznati Crnu Goru kao nezavisni državu bez obzira pod kojim uslovima bio izveden referendum i bez obzira na stav ostatka međunarodne zajednice, nije odreagovao na desetine, na stotine grubih uvreda i blaćenja Srba i Srbije od strane i “ale i vrane”, uključujući tog istog njegovog sagovornika Shefera, koji je izjavio da je rat protiv Srbije 1999. godine bio pravedan i legalan. Drugim rečima, on ne reaguje kada se Srbija pljuje i blati, od strane velikih i malih zverki u međunarodnoj zajednici, a pogodilo ga je što sam izjavio da su bivši ambasador Montgomeri, sadašnji ambasador Polt i ambasador za ljudska prava Prosper, trećerazredni donosioci odluka u američkoj strukturi moći. To što sam izjavio je strogo tehnički opis njihovog statusa, zna se ko su prvorazredni. To su Buš, Čejni, Bramsfeld, Kondolisa Rajs; drugorazredni su članovi i presednici spoljnopolitičkih odbora u Predstavničkom domu i Senatu, to su ljudi van normalnih struktura moći, ali vrlo uticajni, autsajderi kao što je Ričard Holbruk. Ovo je trećerazredna ekipa u smislu empirijskog opisa, a ne nekog vrednosnog stava. Za ljude, nezdravo fascinirane Amerikom, kao što su ministar Drašković i njegov savetnik Rade Stojanović, nezamislivo je da bilo koji Amerikanac može biti ma šta drugo nego prvorazredan i zato se oni ponašaju na jedan denuncijantski način. Onog trenutka kada u Beogradu bude postojala jedna koherentna vlast, u kojoj neće biti razmimoilaženja između predsednika Srbije i premijera Srbije, između šefa diplomatije savezne države i šefova resornih ministarstava, tada ćemo i imati jednu nacionalnu strategiju opstanka. Srbija ulazi u teške trenutke, u sledećih godinu dana biće rešena i sudbina Kosova i sudbina zajedničke države, i sudbina Republike Srpske i pitanje odnosa prema Haškom tribunalu i sudbina odštetnih zahteva zasnovanih na haškim presudama, a pre svega na velikoj srebrničkoj laži. U taj period, Srbija, nažlost, ulazi krajnje nepripremljena, sa jednom nekoherentnom političkom ekipom gde i dalje leva ruka ne zna šta radi desna, gde i dalje jedan ide u klin, a drugi u ploču.
Važite za nekoga ko se na zapadu zalaže za legitimne srpske nacionalne interese. Nazvali su Vas, tačnije Jevrem Brković, “zloglasnim vođom srpske Alkaide iz Čikaga”. Čime ste se zamerili Milu Đukanoviću i šta mislite o dezintegraciji federacije, odnosno, nezavisnoj Crnoj Gori?
- O Jevremu Brkoviću njegova biografija govori dovoljno. Za vaše čitaoce koji nisu upućeniji u njegove lične ideosinkrazije dovoljno je reći da on žali što Crna Gora nije prišla uniji sa Rimom i priznala rimskog papu za šefa crnogorske crkve još nekoliko stotina godina unazad, jer bi onda bila zaista autentična i svoja, a ne, podložna Svetosavskim zamagljivanjima izvornog, kako on tvrdi, crnogorskog identiteta, koji u stvari nije ništa drugo, nego južnohrvatski identitet u sprezi sa rimskim i venecijanskim duhom i interesima.
To što me dotični gospodin optužio da sam srpski “terorista iz Čikaga” ima svoje korenove u jednom tekstu koji je izašao u jednoj crnogorskoj proseparatističkoj novini koja se zove “Nedjeljni žurnal” gde je iznesena tvrdnja da sam uputio preteća pisma Milu Đukanoviću iz Čikaga. Reč je o jednom grubom i vrlo primitivnom falsifikatu. Čak, da su se potrudili da to izvedu malo uveljivije i da to onako izglancaju na način koji bi mogao da liči na nešto što sam ja napisao, možda bi me i više pogodilo, ali svejedno, stvar je bila ozbiljna. Ja sam pre toga doveo jednu ekipu stranih stručnjaka da pod okriljem Pokreta za zajedničku državu održe tribine širom Crne Gore na temu “Budućnost Crne Gore posle razdvajanja” i oni su se koristili analitikom da upozore, da bi sudbina Crne Gore bila vrlo slična sudbini Makedonije. Znamo šta se njoj desilo sa Ohridskim sporazumom 2001. kad je postala država sa ograničenim suverenitetom, gde jedna trećina njene teritorije nije više pod kontrolom Vlade iz Skoplja. Umesto da uđu u argumentovanu debatu sa stručnjacima Rokford instituta, režimski poslušnici u Podgorici su eto, pokušali da nameste jednu sitnu udbašku priču, tobože mojim pretnjama Milu Đukanoviću.
Doktorirali ste na ustaškom pokretu. Srbi su istorijske žrtve genocida i etničkog čišćenja. Kako komentarišete jednostrano ponašanje međunarodne i domaće diplomatije u slučaju Srebrenice?
- Ono se potpuno uklapa u jednostrano ponašanje koje ima svoj kontinuitet još iz 19. veka. Što se Srebrenice tiče, imamo posla sa jednom tipično postmodernom mitomanskom fabrikacijom, sa jednim pokušajem stvaranja nečega ni iz čega, drugim rečima, iz jednog kontinuiranog međunacionalnog sukoba koji na području Srebrnice traje od kraja 1992. godine do leta 1995. izvučena je samo jedna epizoda. Početak tog sukoba, najkrvavije njegovo rasplamsavanje je pokolj Srba od strane muslimanskih mudzahedina predvođenih Naserom Orićem u zimu 1993. godine, konkretno, na Badnje veče i na Božić. Kulminacija tog procesa je došla u julu 1995. godine sa likvidacijom izvesnog broja boraca iz srebrničkog dzepa i sasvim, dopuštam i tu mogućnost, izvesnog broja nedužnih civila muškog pola između 18 i 50 godina starosti, ili tu negde. Ali, da je bilo reči o genocidu ne dolazi u obzir, to su gluposti, genocid uključuje uništavanje i beba u kolevci, i staraca, i žena. Genocid su sprovodili naravno, Hrvati i Muslimani nad Srbima u periodu 1941-45. i to je bio jedini genocid na teritoriji Balkana u 20. veku. Da li je reč o masakru, sasvim moguće, o maskru sasvim uporedivim sa onim što se događalo Srbima u Bratuncu i okolini, što se događalo Srbima u Sarajevu, Srbima u Mostaru, Srbima u Krajini, Srbima u zapadnoj Slavoniji, i tako dalje. Svaki rat je tragedija, ratovi na području Balkana su posebno tragični, zato što neminovno kače i civile. Srebrnica se uklapa u kontinuum balkanskih ratova od 1941-45. preko 1991/ 92/95. do 1999. na Kosovu. Srbima je istina o Srebrnici preko potrebna i ona ne izlazi iz parametara onog što su sami Srbi iskusili u ratovima za jugoslovensko nasleđe, a posebno u poređenju sa genocidom nad Srbima 1941-45.
TEROR NAD SPC - NEMORALNO ĆUTANJE MEĐUNARODNE ZAJEDNICE
Dogodilo se i hapšenje mitropolita Jovana u Skoplju. Koliko je Srpska pravoslavna crkva ugrožena i kakvi su komentari u Americi?
- Komentara u Americi nema. Nasuprot onome što bi se desilo da je recimo novopazarski muftija ili beogradski muftija, ne samo uhapšen i osuđen na zatvorsku kaznu, nego samo priveden, i da mu je eventualno pretresen stan. Ono što se dogodilo parohu Paljanskom i njegovom sinu sa premlaćivanjem od strane NATO-a i ono što se događa non-stop mitropolitu Amfilohiju i mitropoliji Crnogorsko-primorskoj u vidu medijskih napada, u vidu neprekidnog pritiska vlasti i ilegalnih upada u crkvene objekte od strane sektaša, tzv. Crnogorske pravoslavne crkve, samo predstavlja ilustraciju terora kome je podvrgnuta Srpska pravoslavna crkva van same Srbije. Ono što se dogodilo u Skoplju, predstavlja najdrastičniji primer kršenja nacionalnih, verskih i ljudskih prava jednog crkvenog velikodostojnika, a izostanak adekvatne reakcije međunarodne zajednice već sam po sebi dovoljno govori, sa kakvom zajednicom imamo posla. Ona koristi principe situacionog morala, a ne apsolutnog, a situacioni moral nije ništa drugo nego nemoral.
NJIHOV CILJ JE UNIŠTENJE VOJSKE
A propo suverenitetu i integritetu jedne zemlje, koliko na ustrojstvo vojske i službi državne bezbednosti mogu uticati obične civilne i nevladine organizacije u svetu i zahtevati njihovu “transparentnost” onako kako se to događa kod nas?
- Vrlo malo, zato što u Americi recimo, postoji agencija za nacionalnu bezbednost NSA, koja je potpuno van oka javnosti, ne zna se čak tačno ni koliki je njen budzet, u Francuskoj postoji Sirete, U Engleskoj postoji služba MI6. Bilo bi naprosto smešno govoriti o transparentnosti tih ustanova, one se, naravno, zasnivaju na, jasno hijerarhijski definisanom ustrojstvu koje je u nadležnosti vrhunskih donosilaca odluka, konkretno predsednika SAD, predsednika Republike Francuske, premijera britanske Vlade, ali, da tu sad mogu da se pojavljuju nekakvi nevladini aktivisti, pogotovu kad bi bili finansirani iz stranih zemalja, recimo Kine ili Rusija, kao što je kod nas slučaj sa nevladinim sektorom koji je finansiran iz zapadnoevropskih i američkih izvora, i da pokušavaju da dobiju podatke koji se tiču funkcionisanja takvih ustanova, to bi bilo naprosto smešno. Budite sigurni da u zapadnim zemljama postoji još uvek zdrava doza svesti o nužnosti zaštite nacionalnih i državnih interesa na način koji ne zadire u transparentnost parlamentarne procedure.
Nije li onda apsurdno i licemerno ono što se događa našoj vojsci?
- Naravno da jeste, ali njihov cilj nije uopšte transparentnost, njihov cilj je uništenje vojske, kao što im je cilj uništenje svih drugih nacionalnih institucija od SANU, preko Vinče, do Univerziteta, do Srpske književne zadruge i naravno Srpske pravoslavne crkve.
Kako nazivate “Njih”?
- Ne moram da ih nazivam, oni dovoljno već govore sami za sebe. Meni je drago što se ponašaju kako se ponašaju, iz razloga što time jako pomažu očvršćenju i osvešćenju Srba i njihovog sagledavanja šta im se zaista iz te kuhinje sprema. Kad bi bili lukaviji i veštiji, možda bi bili i uspešniji.
ZAŠTITA OD SVETSKOG TERORIZMA - BEZ AVANTURA NA BLISKOM ISTOKU
Kao spoljnopolitički urednik i kolumnista “Hronike” kompetentni ste da procenite kako će se razvijati međunarodna politička situacija s obzirom da je u ovom trenutku Iran odbio sve ekonomske i političke ustupke i pogodnosti i nastavio za razvojem nuklearnog programa?
- Iran je vrlo tvrd orah i ne verujem da ćemo imati ponavljanje iračke operacije zato što bi to bio prekrupan zalogaj za američku vojnu strukturu koja je ionako prenapregnuta dosadašnjim okolnostima. Opasnost je prvenstveno u tome što postoji jedna suprotnost američke politike koja teži globalnom hegemonizmu, a istovremeno kod kuće i dalje dopušta islamskim imigrantima da ih preplavljuju, da neometano i dalje naseljavaju Ameriku i time pružaju mogućnost petokolonaškim aktivistima iz redova dzihadista da uspostave svoje baze na američkom tlu. To se uveliko desilo i zapadnoj Evropi. Sve dok Zapad bude žrtva sopstvenog samozavaravanja, da postoji nekakav tolerantni, miroljubivi islam, koji je zaista autentični i da postoji neka marginalna grupa terorista koji izneveravaju učenje tog izvornog islama, oni će biti osuđeni na ponavljanje i 11. septembra, i Madrida, i Londona, i Kazablanke, i Istanbula... Tek kada budu spoznali da u samoj srži autentičnog islamskog učenja postoji potencijal za terorističku interpretaciju, onda će shvatiti da je jedina odbrana, zahtev za redefinisanje zapadnog prostora kao nečega što pripada zapadnim nacijama, a ne otvaranje dveri multikulturalizmu. Neometani priliv novih miliona islamskih imigranata je garancija novih, još neviđenih terorističkih napada koji se neće zaustaviti pre nego što se nad jednim od velikih zapadnih gradova ne nadnese zloslutna nuklearna pečurka.
Koliko Srbija u ekspanziji islamskog terorizma može biti potencijalna žrtva?
To će najviše zavisiti od same Srbije. Ukoliko se bude nudila kao saučesnik u avanturama na Bliskom istoku o kojima nije ni na koji način odlučivala, onda će ta opasnost biti daleko veća. NJena je nužnost sada da se okrene sebi i da bude prvo i pre svega sposobna da redefiniše sopstveni identitet i sopstvene interese, pre nego što se bude upuštala u ma kakvu kombinatoriku u kojoj bi vadila tuđe kestenje iz vatre.
NIŠTA OD EU
Šta predlažete u tim budućim evropskim ili nekim drugim integracijama, s kim se udruživati, ko nam je strateški partner, kakva nam je uopšte budućnost?
- Što se strateških partnera tiče, niko Srbiju neće tretirati kao ozbiljnog partnera dokle god ona bude potpuno rastočena i sa totalnim odsustvom osećaja za nacionalne i državne interese koje vredi štititi, braniti i zastupati na jedan trezven i racionalan način. Dakle, sve dok Srbija bude ovakva kakva je sada, ona će biti tretirana kao Alajbegova slama kojom mogu da se nagrađuju svi okolni narodi i da svoje interese ispunjavaju, a taj proces uopšte nije okončan. Tu su još uvek na tepetu i Raška oblast, i Preševska dolina, i sever Bačke i eventualno danas-sutra i Homolje, istočna Srbija, i Braničevo, i Banat. Dokle god se Srbija ne trgne i ne shvati da treba negde povući crtu i da sebe treba reafirmisati kao narod, naciju i državu dostojnu poštovanja, partnera jednostavno neće biti, jer bi i potencijalni partneri odbijali da Srbiju uzimaju ozbiljno. Što se evropskih integracija tiče, ta je odluka već doneta u ime Srbije ishodom referenduma u Francuskoj i Holandiji, u maju mesecu ove godine. Apsurdno je govoriti o ulasku u Evropu, Srbija jeste u Evropi i geografski i duhovno, i istorijski i kulturno od samog svog nastanka, ali ulaska u Evropsku uniju neće biti i to na duge staze. Glavni razlog u pozadini toga, premda je to politički nekorektno da se kaže u jednoj Nemačkoj i Francuskoj jeste odbijanje Evropljanja da Tursku prime u svoje redove, jer su svesni da bi to bio kraj Evrope, odnosno, da bi se onda potiho i na mala vrata završio proces koji je počeo sa invazijom Otomanske imperije u poznom srednjem veku i koji je naizgled bio okončan sa porazom turske opsade Beča 1683. godine. Dakle, veoma će biti interesantno kako će politički vrh ove zemlje objasniti činjenicu, da u tim evropskim integracijama oni mogu da nastave da pričaju i da ponavljaju obećanja koja će im davati beznačajni briselski birokrati, ali ni u supsantivnom smislu sledećih 20 godina nove zemlje neće biti primane i da od tih Evro-atlantskih integracija što se Srbije tiče do daljnjeg nema ništa.
Kako ćete se braniti od anateme da ste srpski nacionalista?
- Ja ne želim Srbiji ništa više, ni bolje, ni specijalnije od onoga što Žak Širak želi Francuskoj, DZordz Buš Americi i svakako želim manji ekskluzivizam u pogledu srpskih nacionalnih i državnih interesa, nego što Stipe Mesić želi svojoj Hrvatskoj, ili što Adem Demaći želi svojim Albancima.
BOJIM SE DA SE SRBIJA PRETVARA U NEOKOLONIJALNU SATRAPIJU...
Šta zamerate Koštunici i šta mu savetujete?
- Ne mogu da kažem da Koštunici ma šta zameram, jer je on čovek na mukama i ne znam ni ja, kako bih se postavio u sličnoj situaciji? Ono što bih mu od sveg srca savetovao je, da ne isključi mogućnost dvojne koalicije sa Srpskom radikalnom strankom kao sredstvom prevazilaženja jednog nemogućeg stanja, jer, u ovom trenutku imamo nemoguće stanje da je diplomatija SCG i Ministarstvo odbrane SCG u rukama ljudi sa krajnje neizvesnom lojalnošću, i s krajnje neizvesnim ličnim i profesionalnim ambicijama i ciljevima. Da u toj istoj koaliciji na nivou Vlade Srbije, SCG ima jednu stranku koja se ambivalentno odnosi prema pitanju budućnosti državne zajednice, a to je G17 plus. Ta ista stranka svojom politikom precenjenog dinara i potpuno iracionalnim uništavanjem domaćeg bankarskog sektora i otvaranjem dveri jednoj, ne samo divljoj privatizaciji, nego i divljem uvozu i podilaženju uvozničkom lobiju po cenu uništavanja ostatka ostataka srpske proizvodnje, pretvara Srbiju u jednu neokolonijalnu satrapiju koja neće više biti sposobna da proizvodi ma šta, već će samo izvoziti ono malo primarnih proizvoda što još ima.
NISU ME PRIVELI U CG
Na to sam ja, protivno njihovim očekivanjima uzvratio tako što sam otišao u Podgoricu, održao konferenciju za štampu u sedištu Pokreta za zajedničku državu i rekao da time optužuju i Ameriku za terorizam. Ako su spremni da iznesu tvrdnju da ja iz Čikaga kujem zavere protiv života Mila Đukanovića i protiv stabilnosti Crne Gore, to je optužba za terorizam. Ako Amerika terorizam toleriše na svojoj teritoriji, znači oni optužuju Vašington da, uprkos svojoj retorici o ratu protiv terora, zapravo toleriše jedno tvrdo jezgro srpskih ekstremista koji su spremni na nasilje, eto, protiv šefa vlade Republike Crne Gore. Rekao sam da je to ozbiljna optužba, za koju, ako imaju dokaze, moraju da ih proslede FBI-u , a ako ih nemaju, da se pokriju ušima i da priznaju da su lažovi. Trenutno je sudski proces u toku. Podneo sam tužbu i protiv lista i protiv njegovog urednika lično, a podneću i protiv države Crne Gore, jer list se pravda time da je materijal došao iz Agencije za državnu bezbednost. Ukoliko je Agencija uputila taj materijal listu, ona je prekršila zakon, jer jedini ovlašćeni primaoci njenih dokumenata su ili tužilaštvo, ili policija, radi privođenja. Ja sam u Crnoj Gori bio u tri navrata sada i nisam priveden, to dovoljno govori samo za sebe.
ZORICA LEŠOVIĆ STANOJEVIĆ

КЛИМАВА ИМПЕРИЈА

КЛИМАВА ИМПЕРИЈА
АМЕРИКА ПОСЛЕ КАТРИНЕ
Срђа Трифковић

Навршава се тек 16 година од пада берлинског зида, а свет тај симбол хладног рата већ увелико доживљава као далеку прошлост. Пре само две деценије име Слободана Милошевића било је непознато ван уског круга партијских кадрова у Савезу комуниста Србије, а од тада као да је прошла читава вечност. Једном речју историја се убрзава, а збивања и институције који данас делују значајно па можда и пресудно, са дистанце од једне деценије (да о вековима не говоримо) вероватно ће деловати ефемерно.

Из наведених раyлога прорицање будућих трендова у светској политици незахвалнији је посао него икада раније. Упркос томе усуђујемо се на прогнозу да ће понедељак, 29. август 2005, дан када је ураган Катрина погодио америчку обалу, ући у историју као дан који је означио почетак краја америчке Империје. Четири године након што су исламски терористи у Њујорку и Вашингтону показали рањивост Америке на спољне нападе, дивљање разуларених маса у Њу Орлеансу открилo je и њену унутрашњу слабост.

Током исте те недеље, три медијски недовољно запажена догађаја умногоме су допринела промени на пољу глобалне стратешке равнотеже.
· На берзи у Ротердаму, цена барела нафте по први пут је прешла 70 америчких долара.
· На кинеском полуострву Шандонг, Кина и Русија су - по први пут у историји – извеле заједничку војну вежбу.
· У Багдаду су писци новог ирачког устава прогласили „непроменљиве принципе и правила ислама“ основом сваког будућег законодавства.

На сва три фронта америчком интересу се намеће усвајање нове, суштински одбрамбене стратегије. Да се ипак прво позабавимо рањивим домаћим тереном.

Кроз историју се догађало да шок неких ратова и катастрофа међу Американцима ојача осећање међусобне солидарности. То се десило после Перл Харбора 1941, као и после 11. септембра 2001. Катрина, међутим, неће остати запамћена као један од таквих догађаја. Медијски коментатори и државни функционери на дуге стазе ће указивати на многе „лекције из Катрине“, али најважнији наук је следећи: амерички градови у којима доминирају црначки квартови брзо и лако се претварају у џунгле безакоња.

Узрок овог проблема не налази се у наводном сиромаштву носилаца тог беѕакоња. Шри Ланка је много сиромашнија од Њу Орлеанса, па ипак, након удара цунамија у децембру 2004, власти у Коломбу и герила Тамилских Тигрова брзо су се сложили око успостављања примирја којим је омогућен несметан рад спасилачким екипама. После поплаве у Бомбају прошлог лета, стопа криминала у највећем индијском граду се смањила – иако већина његових становника живи са примањима од само 1.400 долара годишње.

Проблем је у томе што колективно одређење, оличено у „Ми, Народ“ (We the People) нема смисла уколико није потврђено одредивом категоријом „народа“. Пример Њу Орлеанса показује да одсуство било каквог осећања те врсте сродности у данашњој Америци није ограничено само на муслиманске имигранте, него је раширено и међу припадницима афро-америчког урбаног лумпенпролетеријата.

Решење постоји, али оно захтева поништавање четири деценије дуге непринципијелне коалиције између америчке елитне класе и њој подређене црне сиромашне класе, која је била створена и деценијама деловала против интереса остатка Америке. Она већинска Америка плаћа порезе, привређује, трпи криминал и преживљава политичку и културолошку отимачину коју врши елита. Истовремено, лумпенпролетеријат се осећа „овлашћеним“ да законе, институције и морал вежинске Америке третира као окове које треба збацити чим околности то допусте... околности попут Катрине.

Све то је сада очигледно, како пријатељима Америке, тако и њеним противницима. Како се истиче у неких арапских листова, Kатрина „нас је подсетила на пад Берлинског зида, којим се показало да је Совјетски Савез иза блиставе фасаде труо изнутра.” Они који желе да нашкоде Америци убудуће разматраће могућност усмеравања својих злокобних намера не према неком објекту високог профила као што су то биле две њујоршке куле, него према основама инфраструктуре и јавним постројењима у великим урбаним срединама, насељеним великим бројем потенцијалних „објективних“ савезника тамне пути. С друге стране, иѕ раѕлога политичке коректности, државно законодавство невољно је да третира пљачку и беѕакоње у време ванредног стања као озбиљан злочин. Нужно је, такође, преусмерити средства која се троше на Ирак ка унапређењу спремности за ванредне ситуације у самој Америци, премда је јалово очекивати такву једну одлуку од тима ѕа националну беѕбедност који окружује г. Буша.

Тренутни ефекат који је Катрина имала на цене енергената, као и дугорочни проблем прогнозиране несташице нафте, захтевају неодложан одговор државне администрације да би се окончала зависност Америке од нафте чија су изворишта несразмерно распоређена у неким од најнестабилнијих подручја на свету. Проналажење нових, алтернативних енергената требало би да се третира као питање од највећег значаја за националну безбедност. Неки експерти за нафту указују на последњу четвртину 2005. као тренутак у којем ће светска производња нафте достићи историјски врхунац; после чега следи опадање. Експерт ѕа ову област Метју Симонс чак сматра да је Саудијска Арабија већ прошла врхунац производње. Многи Американци нису свесни значаја ове чињенице. Чак и уз нове изворе у Каспијском басену и на Аљасци, укупна производња нафте у наредних двадесет година тешко да ће бити равна нивоу производње из 1985. С друге стране, на свету ће 2025. бити два пута више људи него 1985, а растуће економије Кине и Индије створиће додатну потражњу. Биолошка горива и остали обновљиви ресурси и даље су превише скупи, али, уз технолошка побољшања, постоји могућност да постану одржива алтернатива фосилним горивима, притом и независна од политичке нестабилности.

Смањивање зависности од нафте вероватно је најлакше решив предуслов за стварање ефикасне националне стратегије, посебно у светлу процеса међусобног приближавања великог светског произвођача нафте, Русије, и другог по волумену нафтног потрошача на свету, Кине. Ове две силе превазилазе своје старо непријатељство у циљу стварања заједничког фронта против хегемоније Вашингтона у Средњој Азији и на Далеком Истоку. Свет мора бити мултиполаран да би био нормалан, а Америка мора престати да буде хегемон уколико жели да обнови сопствени идентитетч али нова прерасподела ипак носи могуће опасности. Зато би Вашингтону најбоља опција била прагматично прихватање нове расподеле моћи, која је на помолу у Азији, као и политика чији циљ ће бити стварање нове мултиполарне структуре, а не отпор том процесу.

Промена у кинеско-руским односима, од времена напетости у совјетској ери, па чак и отвореног војног сукоба на реци Усури, ка глобалном партнерству двеју држава, један је од најзначајнијих догађаја у овој деценији. Овај процес, који се отварао само као могућност у времену неприкосновене хегемоније САД 1990-их, убрзан је ратом НАТО-а против Србије 1999, којим је урушено уверење и Кине и Русије да своје интересе могу заштитити користећи вето у Савету безбедности УН. То је уверење дотучено чином америчко-британског напада на Ирак без одобрења Савета безбедности.

„Мировна мисија 2005“, прва заједничка војна вежба Кине и Русије, не представља у толикој мери демонстрацију војне моћи и степена борбене готовости ових земаља, колико означава, према писању Фајненшел Тајмса „још један знак опадања политичког утицаја САД на западној обали Пацифика.“ Русија је најважнији снабдевач Кине оружјем, а постоје и друге комплементарности. Кини је потребна руска нафта; обе земље имају проблем са исламским сепаратистима и желе да ограниче утицај САД у Централној Азији.

Изазов који овај савез у настајању представља за Сједињене Државе, озбиљнији је од било којег другог глобалног питања, изузев свеприсутне претње џихада. Ако Москва и Пекинг створе формалну алијансу, ради изједначавања геополитичке позиције Вашингтон ће раѕматрати стварање формалне или неформалне алијансе Сједињених Држава и Индије, земље која, на дуже стазе, представља јединог природног ривала Кини на азијском континенту. Превише дуго је пренебрегавана потреба изградње посебних веза између Вашингтона и Делхија, независно од америчко-кинеских односа. Индија је занемарени савезник САД у „рату против терора“, али такво савезништво није могуће постићи све док се Пакистан третира као кључни стратешки партнер Вашингтона у рату против терориѕма. Он то није, а председник, генерал Первез Мушараф, већ предуго седи на две столице.

Готово подједнако значајан задатак је и смањивање тензија узрокованих нуклеарним програмом Ирана. Председник Буш није показао такву намеру када је, у изјави израелској телевизији, протеклог августа, рекао да је спреман да употреби силу не би ли осујетио намеру Ирана да набави нуклеарно оружје. Та изјава одсликава и забринутост Вашингтона да би влада у Техерану, уколико дође у посед нуклеарног оружја, представљала претњу виталним интересима САД. С друге стране, неоконзервативци су поодавно обеѕбедили сврставање Ирана у Бушову „осовину зла“. Они из разлога сопствене геополитичке рачунице, која узима безбедност и интересе Израела као кључно питање, желе да употребе америчку силу као средство обарања режима у Техерану, или пак у циљу војне неутрализације Ирана као значајног регионалног фактора. Стога неоконзервативци постојање иранског нуклеарног програма третирају као несумњиву чињеницу. Они сугеришу само два решења: револуцију изнутра, или напад на иранска нуклеарна постројења. Дуго очекивана револуција никако да се одигра, што заговорници овог плана користе као још један „доказ неопходности“ превентивног напада на Иран.

Последице би биле ужасне. Устанак шиита у Ираку у знак подршке истоверним суседима са друге стране шат-ел-Араба довео би америчку позицију у Ираку у кризу. Раст цена нафте далеко изнад 100 долара по барелу брзо би уследио и изазвао рецесију на светском нивоу. Техеран био добио подстрек да подржи или чак финансира масивне терористичке нападе против Сједињених Држава. Уследила би и нова криза у односима САД и Западне Европе, много дубља од оне по питању Ирака. Кина и Русија би се додатно зближиле.

Чак и уколико Техеран развија нуклеарно наоружање, он само иде стопама других сила у регији, конкретно Израела, Индије и Пакистана. У таквом окружењу основана су иранска страховања за сопствену безбедност. Иран је окружен америчким трупама у Ираку на западу и Авганистану на североистоку. Источни сусед Пакистан наоружан је нуклеарним бомбама, суштински је нестабилан а потенцијално и непријатељски настројен. Лако је разумети због чега Техеран прижељкује алтернативно средство одвраћања. Уверење да би Иран – са својих једва десетак нуклеарних бомби, колико би можда био у стању да произведе у наредној деценији – могао да угрози Сједињене Државе, бесмислено је. Иранске муле јесу злокобне и догматичне, али нису ни самоубице ни лудаци.

У најближем суседству, у Ираку, од кључног значаја је развијање излазне стратегије Америке, као и повлачење отуд, најдуже у року од годину дана. Ово изискује и неке непријатне компромисе. У једном говору 22 августа председник Буш је изразио своју убеђеност да ће преговарачи који представљају три ѕаједнице у Ираку створити устав који „одсликава вредности и традиције ирачког народа.“ Проблем је у томе што те „вредности и традиције“ укључују и споразум три заједнице по којем ислам мора да буде основа свих закона. Сходно томе, сваки предлог који је у нескладу са исламским религиозним учењем, биће уклоњен из државног законодавства новог, демократског Ирака.

Ове принципе су одобриле и америчке дипломате у Багдаду, што је једног секуларног курдског политичара натерало да се пожали како су се Сједињене Државе сврстале на шиитску страну: „Ово је шокантно. То се не уклапа у америчке вредности. Потрошили су толико крви и новца овде, само да би подржали стварање исламистичке државе... Не могу да верујем да је то оно што Американци заправо желе, нити да то жели амерички народ... Можда Американци покушавају да постигну договор по сваку цену.“

Ово је развој догађаја који, могуће је, одсликава претерану жељу Вашингтона да очува моментум на политичком фронту у тренутку се акцијама побуњеника не види крај. Како год било, вашингтонско прихватање ислама као основе ирачке демократије бескрајно је далеко од концепта „ширења демократије на Блиском Истоку“, који је био коришћен као оправдање за рат у Ираку. Ово је тешко сварљив концепт, али ипак бољи од наставка бескрајне војне операције која исисава америчку крв и новац, и то у часу када се САД суочавају са новим изазовима широм света и са неочекиваним унутрашњим слабостима.

Вешта дипломатија у Азији, постепено и конструктивно повлачење са Средњег Истока, нова горива за сопствене енергетске потребе, здрава су алтернатива неуротичном походу Америке за глобалном хегемонијом. Ту алтернативу диктирају здрав разум, искуство и трезвена процена америчког интереса.

ODNOS ZAPADA PREMA PRAVOSLAVNOJ KULTURI I “SUKOB CIVILIZACIJA”

ODNOS ZAPADA PREMA PRAVOSLAVNOJ KULTURI I “SUKOB CIVILIZACIJA”

Трагедија стара осам векова се поново одвија, не као фарса већ као још већа трагедија; или како третирати Русију данас као Византију некад
Срђа Трифковић
Како претња џихадом постаје из дана у дан све већа, Запад је све упорнији да уништи једину источну хришћанску силу која би му могла бити од помоћи као савезник у рату против исламског тероризма. Често сукобљени међу собом, западни играчи се злурадо здружују не би ли искористили слабости ове силе. У име високих идеала, а уистину мотивисани похлепом, заслепељени идеологијом и гоњени предрасудама, они угрожавају сами себе тиме што кључног потенцијалног савезника гурају у безначајност.

Могуће је да говоримо о Русији 2004. године или о Византији 1204. године. Трагедија стара осам векова се поново одвија, али не као фарса већ као још већа трагедија.

Онда су подухват спровели под окриљем Четвртог крсташког рата. У име Хришћанства и са намером да ослободе Свету земљу од муслиманског јарма, Франци су пошли на поход чији је крајњи исход био освајање хришћанског Константинопоља. Данас та иста хипокризија није ништа мања у својој смелости:

Прво, у име ,,демократије” један велики заједнички европско-амерички подухват дезинформације и манипулације покушава да целу Украјину поистовети са трећином њене западне, изразито русофобичне територије.

Друго, у име ,,људских права” Запад подржава терористе џихадa у Чеченији и захтева ,,преговоре” са сепаратистима (капитулацију), подсмевајући се руским тврдњама да се они боре против истог непријатеља који је проузроковао 11. септембар.

Треће, у име заједничког ,,рата против тероризма”, САД су после 11. септембра наговориле Русију да одобри америчко војно присуство у Cредњој Азији и на Кавказу – присуство које постаје трајно и које се примењују као оруђе усмерено против легитимних регионалних интереса Русије.

У све три наведене oбласти деловања политичари и медији, како у Европи тако и у Америци, показали су изненађујућу истоветност идеолошких усмерења. Тон и срж ових лажи и превара подражавају се на оба краја политичког спектра. Републиканац Рон Паул је једна од ретких јавних личности који је покушао да одговори на то питање. Он је подржао захтев председника Буша да украјински избори буду слободни од било каквог страног утицаја, али истиче да се милиони пореских долара трошени да би се утицало на њихов исход:

Ми смо били увређени када је обелодањено да је кинеска влада покушавала да финансира америчке изборе, јер je страно финансирање америчких избора неказонито – а ипак то исто ми чинимо у иностранству. Зато је неопоходно да се спроведе истрага колико је владиног новца, и како, утрошено у Украјини.

Наравно, и с којим циљем је потрошено, као и ко је почео и одобрио трошење. ,,Западни” исход украјинских избора даје нам одговор. Под Јушченком ће ,,наранџаста” Украјина бити чекић, исламски калифат Чеченије биће бодеж. У Америчком комитету за мир у Чеченији (American Committee for Peace in Chechnya, ACPC) могу ce наћи најгласнији ,,борци за слободу”, пријатељи чеченских децоубицa. Списак ,,најистакнутијих Американаца из обеју странака” у овом Комитету важи као ,,Ко је ко” неоконзервативног покрета, и ту се убрајају Ричард Перл, Елиот Абрамс, Кенет Аделман, Миџ Дектер, Франк Гафнеј, Мајкл Ледин, Норман Подхорец, Џошуа Муравчик, Ричард Пајпс, Роберт Каган и Вилијам Кристол. Они заступају теорију:
· да је чеченски сукоб покрет за национално ослобођење;
· да није терористички по природи;
· да није исламистичког карактера;
· да не одржава везе са страним џихадским групама;
· да он траје због руске непопусљивости и
· да показује недемократску природу Путинове власти.

Преко мреже невладиних организација АЦПЦ и његови чланови дају подршку руским критичарима Путиновог решења чеченског сукоба. Како је Џон Лоланд написао у “Guardian”- у њихови руски протежеи су политичари попут Борисa Немцовa, и Владимирa Рижковa, који су повезани са екстремним неолибералним економским реформама које су уништиле руску економију под Јељцином, и са московским центром “Carnegie Endowment”. Руска клијентела поменуте установе гласнo криви Путина за бесланску трагедију и не прихвата руске тврдње о вези Чечена и Ал-Каиде.

АЦПЦ-ом председава Картеров саветник за националну безбедност Збигњев Бжежински, чије гледиште на чеченски сукоб указује да током година ништа није научио нити заборавио. Године 1999. он је записао, ,, Америка не би требало да наседне на руске изјаве да ,смо савезници против Осаме бин Ладена’… Тероризам нити је геополитички нити морални изазов (у Чеченији).” Годину дана раније, у интервјуу за “Le Nouvel Observateur”, др Бжежински је описао како је Картерова администрација подстицала отпор исламиста уперен против просовјетскиx власти у Авганистану и тиме узроковала војну интервенцију Москве. Упитан да ли се каје због последица те операције, Бжежински је био увређен:

Бжежински: Због чега да се кајем? Та тајна операција је била изванредна замисао. Њена последица је да су Руси увучени у авганистанску клопку и ви би сте желели да се кајем?
Репортер: И не кајете се што сте подржали исламски фундаментализам, дајући оружје и савет будућим терористима?
Б: Шта је битније за светску историју, талибани или пропаст совјетског царства? Неколико побуњених муслимана или ослобађање централне Европе и крај Хладног рата?
Р: Неколико побуњених муслимана? Зар није исламски фундаментализам данас светска претња?
Б: Глупости! Не постоји глобални ислам.

Остало је историја. Почев од 1989. ратници џихадa мисле да су они уништили Совјетски савез и да могу побеђивати широм светa. Дух којег је ,,одлична замисао” др Бжежинског пустио из боце није ce могао обуздати, али је мало западњака видело суштину проблема пре но што је измакао контроли. Ипак, судећи по реакцији у већем делу Запада у вези са догађајима у Чеченији, човеку би се могло oпростити ако мисли да Хладни рат и даље траје и да се пораз у Авганистану уопште није догодио.

Вредно је поменути да су сви чланови АЦПЦ-а такође подржавали муслиманску страну у Босни и на Косову и захтевали америчку интервенцију на Балкану. Деведесетих година они су такође тврдили да Изетбеговић није исламиста, да су Срби за све криви, да никакви страни ратници џихадa нису умешани у сукоб у Босни и на Косову, итд. Они су Балкан учинили безбедним за џихад.

Не заборавимо и похлепу. Опипљиви ,,плодови” пљачке Констатинопоља били су огромни, методи варварски, последице кобне. Пљачка посткомунистичке Источне Европе испољава cе другачије, мада је реч о истој врсти пљачке. ,,Махнита pacпродаја странцима”, како ју је назвао један луцидни посматрач, убрзо se претворила у слободно тржиште украдених добара, пошто су сва добра и капитал- укључив и рад- некада припадали домаћем становништву пре но што су их им отели комунисти. План Џефри Сакс-Џорџ Сорош за посткомунистичку ,,шок-терапију” уништиo je сиромашна друштва иначе способна за независтан развој. Годину дана пошто су руcки ,,реформистички” вођи применили план који им је издао њихов харвардски гуру Сакс, хиперинфлација је збрисала руску уштеђевину, a ca њом и измучену средњу класу. Пензионери су буквално гладовали. Паралелна приватизација значајни руских ресурса- дрва, нафте, гаса, хeмикалија и медија- створила je пљачкашке олигархе који су у савезу са Сорошем и његовом бандом. Ефективна деиндустријализација Русије свела je Русију на неоколонијални положај: она je снабдевач енергије и сировина и увозник високе технологије и фабричких добара. Oвај процес још није завршен у Украјини. Њен угаљ, челик, хемијске фабрике, хидроелектране и милиони јутара плодне црнице примамљив су плен, не узимајући у обзир претпоставку шта би тек управа над тим богатством значила за Русији.

Преобличавање руске душе последњи је корак. Њен народ је у друштвеном погледу конзервативан и дубоко хришћански побожaн. Пре једног десетлећa хришћанство је доживљавало процват после година атеизма. Међутим, олигарси и њихови западни тутори су радикални заступници постмодерне мржње према хришћанству. Џорџ Сорош је једини видљиви актер разлагања вековних народа и држава, коме je главни циљ Русијa.

На страну моралност, свођењем Русије на изоловану Kнежевину Москву споља и разарањем изнутра, Запад се понаша ирационално, на сопствену штету. Пет Бјукенен с правом упозорава да се овако не треба односити према,,најкритичнијeм партнеру на свету”, према нуклеарноj сили која пати од губитка становништва и царства, којој прети даље разарања и терористички рат:

,,Oднос са Русијом много је важнији него ко управља Кијевом. Ако бисмо га угрозили нашом усавршеном техником ,постмодерног удара’ – као што смо учинили у Србији и Грузији, a нисмо успели у Белорусији – постављањeм америчких вазала у суседству Русије, штавише и у бившим совјетским републикама, био би то чин империјалне ароганције и слепе глупости.”

Чини се да ту нема помоћи, као да Хантингтонова мисао о ,цивилизациjским блоковима’ одређује западни став према православном Истоку. Мајкл Стентон је то назвао ,франачком заслепљеношћу’. Када су западни крсташи дошли у византијски свет, они су као и њихови савремени потомци имали моћно наоружање, огромну самоувереност и добар њух за зараду и пљачку. Махали су својим мачевима у име Господње, али су се понашали као да нешто није у реду са православним хришћанима. Када су 1096. године убијали рајнске Јевреје, када су поклали муслиманe 1099. године у Јерусалиму, то je било нешто ново; када су опљачкали Константинопољ 1204. године прерасло je у обичај. До тренутка када су краљеви латинског Запада мирно гледали како Турци заузимају Константинопољ 1453. године, у свему томе су већ били огразли.

Од ових злочина, изгледа да су само прва два данас вреднa да се за њих тражи опроштај, за остале је довољно промрмљати жаљење. Идентитет источноевропских хришћана је у најбољем случају безначајан, у најгорем препрека. Ти народи су тaкo много изгубили - под Османлијама и комунистима - да је њихов опстанак, a камоли препород, данас тешко замислив, сем по западним условима, као верна копија и интеграција у Запад. Године 1204. Франци су захтевали покоравање. И у садашњој игри, било какав раскол између Cорошеве левице и империјалне деснице, САД и Европе, или некакве ,,старе” и ,,нове” Европе, скоро се у потпуности брише. Ово је једини крсташки рат који ће муслимани подржати са радошћу. То је горе од злочина - то је грешка.

Т Е З Е за програмску оријентацију часописа "Национални интерес"

Т Е З Е
за програмску оријентацију часописа "Национални интерес"

I – Стање у Србији на почетку 21. века

Током 20. века српски народ је претрпео огромне националне губитке уз духовно, културно и морално раскорењивање, што је довело до поништавања и угрожавања готово свих тековина и вредности српске националне борбе, ослобођења и демократског препорода у 19. веку. Улажући своју државност и националне интересе у Југославију, Србија и њено вођство учинили су погрешан историјски избор, чије се погубне последице настављају све до данас. У другој Југославији као идеолошкој држави и лажној међунационалној заједници, губици српског народа су се наставили и увећавали, јер је у њој дошло до систематског растакања српске државности и српских националних интереса, као и духовних и културних вредности српског народа.
Најтеже губитке српски народ је доживео у процесу распада Југославије, крајем 20. века, а пре свега:

- није уважена непобитна историјска и правна чињеница да је Југославија изворно настала самоопредељењем четири равноправна и државотворна национална субјекта, од којих су два припадала српском националном корпусу и то Срби са простора Краљевине Србије и Срби са простора државе Словенаца, Хрвата и Срба, створене нестанком Аустроугарске; да су Југославију конституисала два државна субјекта: држава Словенаца, Хрвата и Срба (као равноправних националних субјеката) и Краљевина Србија (којој су се пре тога прикључиле држава Црна Гора и покрајина Војводина); да је од оснивања до распада Југославија имала непрекинут државноправни континуитет, тако да формирање република као федералних јединица у току и после Другог светског рата, није било од утицаја на трајно право самоопредељења поменута четири национална субјекта који су били једини оснивачи Југославије;

- насупрот непобитном праву на самоопредељење које је као посебан национални субјект са простора Хрватске, БиХ, Славоније и Далмације стекао при оснивању Југославије у истом државотворном статусу као и Хрвати и Словенци, српски народ је у деведесетим годинама геноцидном политиком етничког чишћења и истребљивања масовно прогнан са простора Хрватске и БиХ, на којима је живео вековима, док му је стечено и неприкосновено право на самоопредељење ускраћено самовољом и нелегитимним одлукама међународних чинилаца и противуставно отцепљених држава Хрватске и БиХ;

- крајем 20. века, државни и национални интереси српског народа нашли су се на удару ненаклоњених суседних држава и конзервативних кругова у свету, што је после одвајања и разарања српских земаља угрозило развој и опстанак српске матице и српског народа у целини; све ово кулминирало је ратом земаља НАТО пакта против Србије и војним запоседањем Косова и Метохије 1999. године, а настављено допуштеним албанским насиљем и етничким чишћењем Срба, са циљем незаконите сецесије тог неотуђивог дела српске државне територије и стварања друге албанске државе на тлу Европе.


- као највећи губитник и жртва распада Југославије изазваног илегалном сецесијом Словеније и Хрватске од југословенске федерације, Србија се почетком 21. века нашла у крајње неповољном геополитичком положају и под бременом великих унутрашњих друштвених и развојних проблема, који се не разрешавају ни после смене претходног ауторитарног режима; у Србији с муком преживљава неколико стотина хиљада изгнаника из Хрватске, БиХ и са Косова и Метохије; продужује се економска криза и расте број незапослених који премаша трећину радно активне популације, док се у протеклим годинама из земље иселило више стотина хиљада образованих младих људи; продубљује се социјално раслојавање и социјална криза, јер већина становника живи у сиромаштву, или је на граници егзистенцијалних могућности; у истом раздобљу недостаје компетентна предузетничка елита, а узак круг ратних и послератних профитера, уз помоћ странака и политичара, увећава богатство присвајајући национална добра путем привилеговане приватизације или другим недозвољеним средствима, без обзира на крајње неповољне последице ових злоупотреба по привреду и социјално стање највећег дела грађана; у тим условима у порасту је биолошко осипање и угрожавање здравља становништва, али и криминал и сви други облици социјалне патологије;

- стање у политичком организовању и јавном животу Србије није боље него у економији и друштву; пет година после политичких промена и даље се одржава више стотина политичких странака и неколико хиљада невладниих организација, од којих највећи део нема готово никакве подршке у друштву нити делује у корист општих и јавних, већ партикуларних интереса, често мимо закона и недопуштеним седствима; у политичком систему, због сукоба међу бројним политичким претендентима умножавају се конфликти, док механизми за њихово разрешавање недостају или не функционишу; у друштву се и даље одржава дефицит права и правне државе, ауторитета и политичког консензуса, а легитимне установе и процедуре заобилазе се и замењују ефемерним политичким нагодбама и међусобним условљавањима политичара и странака на штету дугорочних и општедруштвених интереса; механизми средишње регулације и контроле ослабљени су или блокирани страначком деобом и приватизацијом јавних институција, које су и под знатним утицајем финансијских моћника и неформалних група и њихових посебних интереса; у хоризонталној и вертикалној организацији власти нема довољно повезаности и сарадње у остваривању друштвених потреба и заједничких интереса, као ни пуне одговорности и ефикасности у одлучивању о потребама, правима и обавезама грађана и комуницирању са њима; осамостаљивање јавних институција према друштву и њихово везивање за страначке и друге групне интересе изазива конфузију, отуђивање, дезоријентацију и осећање немоћи у јавности и међу грађанима, слабећи поверење у постојећи поредак и угрожава дефинисање и остваривање приоритетних националних и државних задатака и циљева.


- најкрупнија слабост у политици и јавном животу је одсуство обједињене и на демократском консензусу утемељене стратегије економске и социјалне реформе и модернизације која би омогућила максимално активирање и обједињавање унутрашњих капацитета и ресурса, ради увећања привредне снаге Србије, пораста запослености, социјалне сигурности и стандарда становништва; због преваге партикуларних интереса, сукоба и различитих оријентација или недовољне способности политичара и носилаца власти, недостају неопходни консензуси о најважнијим и међусобно повезаним питањима и изазовима који стоје пред Србијом као што су: решавање будућег статуса Косова и Метохије, односи у државној заједници са Црном Гором, доношење устава и изградња институција правне државе, укључивање у Европску унију и друге међународне организације; изостају темељније реформе изборног и страначког система и целовити програми одбранбене и заштитне стратегије од опасности сепаратизма, аутономаштва и растућих опасности даље фрагментације српског државног простора; држава и други друштвени чиниоци не поклањају довољно пажње организованом лобирању, представљању и промоцији легитимних демократских права и интереса Србије у утицајним институцијама најмоћнијих држава, европским и светским центрима политичке моћи и међународним организацијама: у тој значајној области нису обједињене активности државних органа и јавних институција, угледних личности, стручних, научних и невладиних организација, српске дијаспоре и страних улагача и компанија у Србији;


- недостају адекватни одговори и активне мере против отворених покушаја даље фрагментације и растакања српског културног простора, почев од уништавања српских културних добара и тековина на Косову и Метохији, до насртаја на српску цркву и вероисповедање у њој, као и на српски језик, који сачињавају главну матрицу националног и културног идентитета српског народа; у редовима интелигенције и интелектуалаца нема довољно јединства и ангажовања у одбрани и промоцији културних вредности, тековина и права српског народа и то највише због политичких подела, сукоба и утицаја изнутра и споља;


- национални и државни инереси Србије, која се на почетку 21. века нашла у веома неповољним унутрашњим и спољним приликама, не могу се поредити са одговарајућим интересима развијенијих и стабилнијих земаља у свету; многи од данашњих националних интереса Србије своде се на ургентне и изнуђене задатке очувања и одбране елементарних легитимних права српског народа, угрожених изнутра и споља, а ти циљеви могу се успешно остваривати само потпунијом сагласношћу свих способних и демократских снага друштва, ангажованих на афирмацији истине и правде за Србију и српски народ; упоредо се одбраном својих угрожених права и интереса, Србији су неопходне дугорочне и темељне привредне, друштвене, уставне и политичке реформе усклађене са напредним европским и светским процесима и усмерене ка демократском националном и друштвеном преображају, ради достизања вишег нивоа развоја и стабилности и на тој основи равноправног и достојног укључивања у савремену Европу и свет.

II – Програмски задаци и оријентација часописа

Имајући у виду чињеницу да су на почетку 21. века државни и национални темељи Србије угрожени изнутра и споља; да у друштву као и у великом делу политичког вођства нема довољно свести и сазнања о стварном геополитичком положају и унутрашњем стању земље; да недостају стратегије и програми националног и државног развоја као и довољно познавање могућности и путева њиховог остваривања, да су неопходна свестрана научна и стручна истраживања и студије који би могли помоћи у формулисању стратегијских приоритета у заштити, очувању и остваривању националних и државних интереса; да је неопходно потпуније организовање и ангажовање научних и стручних снага у земљи и свету заинтересованих за унапређење и продубљивање спознаја у овој области, часопис Национални интерес своје научно, стручно и јавно деловање усмерава на најважнија питања националних и државних интереса Србије и то на:
1. систематско и темељно праћење, проучавање и научно тумачење појава, процеса и тенденција на унутрашњем и међународном плану од значаја за заштиту, остваривање и унапређење државних интереса Србије и националних интереса српског народа;
2. јачање свести, споразума и сагласности у народу, а посебно у редовима интелигенције, политичког вођства и угледних личности о најважнијим националним и државним интересима Србије и српског народа, уз подстицање заједничких активности и сарадње ради њиховог успешнијег остваривања и промоције;
3. успостављање, изградњу и ефикасно функционисање модерне демократске и правне државе на српском државном простору и њено уставно утемељење и уређење, ради потпуније друштвене стабилности и ефикасније реализације националних интереса српског народа;
4. неговање демократске политичке културе и духа толеранције у друштву и јавном животу уз пуно поштовање права, обавеза и достојанства сваке личности, без ускогрудости, шовинизма и дискриминације, како би Србија као слободна и демократска земља подигла свој углед и постала привлачна за своје грађане, припаднике мањине, Србе изван матичних граница и припаднике свих других народа;
5. веће и свестраније обавештавање и упознавање домаћих политичара, јавних личности, научне и стручне јавности и медија, као и одговарајућих кругова у Европи и свету о стању и положају српског народа, проблемима развоја, као и националним и државним приоритетима Србије и њиховом остваривању;
6. питања територијалне реинтеграције и целовитости српске државе и проблеме реституције штета нанетих Србији и припадницима српског народа током минулих ратова, уз поштовање пођеднаких права других држава или припадника других народа, у складу са међународним нормама и стандардима;
7. модалитете повезивања српске матице са припадницима српске дијаспоре, као и са утицајним и угледним институцијама и личностима у Европи и свету, ради заједничког деловања на реализацији легитимних права и интереса Србије и српског народа;
8. питања равноправног положаја Србије у међународним односима и њеног укључивања у европске и светске интеграције и организације;
9. развијање научне и стручне основе за формулисање националних стратегија и приоритетних програма од општедруштвеног, привредног, политичког, социјалног, правног и културног значаја;
10. очување и промоцију духовног и културног наслеђа и јединства српског народа у матици, суседству и свету, као и културних добара, тековина и темељних обележја српског националног идентитета, уз његово обогаћивање напредним садржајима и вредностима савременог света;
11. унапређење система образовања, школског система, просвећености омладине и кадрова, као и савремених стручних знања;
12. развијање и остваривање ефикасније и праведније социјалне заштите и социјалне сигурности угрожених грађана, ефикаснијим мерама државе и широм применом начела солидарности.

У остваривању ових програмских задатака часопис Национални интерес очекује сарадњу свих заинтересованих научних, стручних и јавних радника, којима се обраћа позивом на сарадњу.

Како купити Конгрес

Како купити Конгрес
Политика
29. јун 2005.

Зашто је пројекат др Срђе Трифковића, понуђен властима у Београду, остао без одговора. – Српска фондација, америчке институције и лобирање
У интересу Америке је релативно задовољна, а не срубљена Србија, без независног Космета, са суштински ампутираном Републиком Српском и самосталном Црном Гором. У то треба уверити америчке званичнике и јавност, имајући у виду да је једина валута коју признају конгресмени у Вашингтону – гласови и долари. У овом тренутку Срби немају ни једно ни друго.
Овако у најкраћем изгледа овдашња слика борбе за бољи српски имиџ, аналитички виђена очима др Срђе Трифковића, спољнополитичког уредника часописа Рокфорд института „Кроникл”, доброг познаваоца америчких прилика, аутора неколико студија и књига и несумњиво једног од најауторитативнијих српских интелектуалаца у расејању. Повучен у тишину своје куће у чикашком предграђу Хајвуд, окружен пријатношћу шпанске архитектуре и српског ентеријера, у коме доминирају гомиле уредно сложених књига, наш домаћин жестоко указује на опасности које се надвијају над нама у случају непреузимања одговарајућих потеза. Тим пре што је Трифковић пре пет година највишим државним функционерима понудио пројекат како да се побољша утицај на америчку јавност из Београда.
Нема јасног програма
– Највећи проблем у нашим односима са САД је да не постоји јасан програм презентовања српских националних интереса у Америци, од стране компетентних особа које су спремне да тај интерес рационално бране и да га представе кроз призму америчких интереса. Тема Балкана, као слабе карике у ланцу борбе против тероризма, овде је апсолутно кључна. У САД све што се тиче националне безбедности апсолутно бива забележено и стиже на нечији радарски екран – истиче, додајући да би Београд под хитно морао да направи неку врсту „беле књиге”, у којој би се направио консолидовани досије не само онога што ми знамо, него и онога што странци говоре. Евиденција свих могућих терористичких напада од 2001. године, било да је реч о Ријаду, Казабланци, Мадриду, или Балију, потврђује да се свуда провлачи неко ко има везе са Тузлом или Зеницом.
Суморну слику, по њему, не ретушира ни постојање српског кокуса, будући да је реч о неформалној институцији у којој се законодавци окупљају на бази сопствене заинтересованости о некој теми.
– Српски кокус је велика илузија. Драстичан пример за то је одсуство његових чланова на саслушању о будућности Космета у Спољнополитичком одбору Представничког дома 19. маја. Чланови албанског кокуса били су присутни у пуном броју и са јасно профилисаним ставом. Та се илузија о кокусу подгрева и од стране одређених људи којима одговара да долазе у Вашингтон, да те наступе профилишу на начин који не би сувише реметио мање-више зацртану једначину која се тиче Космета, РС и Хага. Често се у тим приликама једно говори јавно, а друго приватно. Тако је врло експонирана личност у Београду из саветничког тима једног од највиших државних функционера неформално, у разговорима са својим домаћинима, прихватила чињеницу да је независност Космета неминовна и да је најважније наћи формулу да се та независност спроведе на начин да би се спречио превелики политички добитак за радикале – категоричан је Трифковић, додајући да у светлу таквог понашања произилази да нема дилеме хоће ли српска страна прихватити независност, него како да се то запакује са што мање роптања у народу и са што мање последица за поборнике опц ије која пристаје на све.
Полазећи од америчке пословице „Ако учиниш оно што си намеравао, добићеш оно што ти следује”, наш саговорник упозорава да одлука о осмишљеном српском утицају на јавност САД не сме да чека. Одавно већ он заговара оснивање српско-америчке образовне фондације, развијање веза са постојећим америчким академским и научним институцијама и ангажовање услуга стручњака за класично лобирање.
– Исход и мерило како успешног лобирања, тако и информативно образовног рада јесте да доносиоце одлука у америчком естаблишменту подстакнемо на конкретно деловање у нашем интересу. За Фондацију је специфично да она ставља акценат на народ, а не на државу, а посебно на историјске везе Срба са Америком. Реч је о веома успешном концепту неполитичке, научноистраживачке и културно-образовне установе које као утицај на Вашингтон примењују Израел, Турска, Ирска, Тајван и Хрватска – објашњава, додајући да би трошкови оснивања и рада током прве године били око 870.000 долара.
Кад је реч о сарадњи са постојећим америчким институцијама, Трифковић сматра да је то најсуптилнији начин промотивног деловања неког страног ентитета, јер се јасно дефинисани циљеви остварују преко америчких који немају етнички предзнак.
Четири степеника лобирања
Турска влада је створила са два милиона долара задужбину из које се финансира Катедра за турске студије „Кемал Ататурк” на елитном универзитету Џорџтаун у Вашингтону. У управи су Американци турског порекла и њихови овдашњи пријатељи, на челу је професор прави Американац, без етничких веза са Турцима. У одбијању јерменских захтева да се прогон Јермена током Првог светског рата прогласи геноцидом, ова институција је одиграла кључну улогу. Соросова Фондација за отворено друштво основала је и финансира Међународну кризну групу, а будући да та веза није очигледна, њено деловање одаје утисак објективности, иако су њене препоруке увек на линији Соросових планова, укључујући независну Црну Гору и Космет, унитарну Босну. Савет за балканску акцију из Вашингтона, као жестоку антисрпску организацију, заједнички финансирају Хрвати, БиХ, албанске групе, а наводно и црногорска власт. Њен директор Џејмс Хупер, међутим, наступа јавно као челник једне легитимне научне, стручноаналитичке установе звучног имена.
– Да је крајем осамдесетих у „српску причу” у Вашингтону уложено осмишљено само колико кошта један „миг-29”, ток и расплет кризе на овим просторима могао је да буде знатно другачији – вели Трифковић, отварајући бесконачно дугу причу о лобирању и везујући је за актуелни тренутак: – Важно би данас било указати свету да би наметање неправедног косметског решења за Србе дугорочно било извор нестабилности, јер би од Срба створило хроничне ревизионисте – упозорава.
Управо би лобирање, као недостајућа ставка у том светом тројству утицаја на америчко мњење, и Србима омогућило да утичу на Конгрес „који новцем може да се купи”, како је некада духовито приметио Марк Твен.
– Наивни су они који мисле да су се Боб Дол, Диогарди, Бајден, Лантош, Либерман и остали понашали на свој начин из чисто моралних побуда, из принципа и најдубљег убеђења. Њима је неко морао да приђе, да им презентира своје виђење ситуације, да их мотивише да те ставове прихвате и да их подстакне на деловање. Та четири степеника представљају суштину лобирања. Принцип је исти, без обзира да ли је реч о заговорницима независног Космета, или федералних дотација фармерима у Канзасу – сматра он.
Радивоје Петровић
Name:

Powered by Blogger