Saturday, September 02, 2006

Amerika nikada ne preispituje svoje greške

Srđa Trifković, politički analitičar

Amerika nikada ne preispituje svoje greške

Neshvatljiva je nespremnost srpske strane da upozori svetsku javnost, a pre svega merodavne političke i medijske krugove u SAD, da bi likvidacija Republike Srpske predstavljala opasno zabijanje noža u leđa antiterorističkoj strategiji Džordža Buša. Samo tako moguće je da se problem Balkana realno i trezveno predstavi na način koji se tiče bitnih interesa zapadnog sveta.

Saša Bižić

Iako predstavnici relevantnih stranaka iz Republike Srpske i Federacije Bosne i Hercegovine već šest mjeseci van dometa javnosti pregovaraju o novom ustavu BiH, tek sada se pojavljuju šture informacije o akterima tog polukonspirativnog poduhvata iz Sjedinjenih Američkih Država. Svi domaći učesnici pripisuju ulogu glavnog koordinatora Institutu za mir (USIP) iz Vašingtona, dok pojedini upućeni zvaničnici ukazuju na Nacionalni demokratski institut (NDI). Takođe, pominje se angažman bivšeg zamjenika visokog predstavnika u BiH Donalda Hejsa, kao i Brusa Hičnera i njegove organizacije "Dejton projekt". U razgovoru za "Novi Reporter", dr Srđa Trifković ističe da srpska strana od pomenutih posrednika teško može da očekuje neutralan stav i dobre namjere: "Sa takvim prijateljima Republici Srpskoj neprijatelji nisu potrebni. Oni listom pripadaju levo-liberalnom krilu američkog političko-analitičkog establišmenta. Za njih je Vilijam Džeferson Klinton bio i ostao oličenje političke virtuoznosti, a Medlin Olbrajt simbol državničke mudrosti. Bajden, Holbruk, Liberman, Lantoš, Engel, Abramovic, Berger i njima slični su ličnosti javne scene SAD sa kojima ti 'koordinatori' imaju istovetne stavove u vezi s pitanjem evropskog jugoistoka. Javna tajna je da su Donald Hejs i njegov britanski šef pre godinu dana jedva prikrivali svoje razočaranje Kerijevim porazom na predsedničkim izborima - a šta je Džon Keri nameravao da uradi sa Republikom Srpskom, kao uostalom i sa Kosovom, Crnom Gorom i Raškom, trebalo bi da bude dobro poznato."

Novi Reporter: Kakvi su politički profili tih institucija?

Trifković: Institut za mir Sjedinjenih Država nije nezavisna naučno-istraživačka ustanova posvećena rešavanju međunarodnih sporova. To je kvazinezavisna državna institucija, osnovana u vreme Reganove administracije zakonskim aktom američkog Kongresa i od tada neprekidno finansirana sredstvima iz državnog budžeta SAD. Sve projekte inicira i odobrava Upravni odbor, bez čijeg odobrenja nijedan potez Instituta koji ima političku težinu nije moguć. Članove upravnog odbora Instituta imenuje predsednik SAD, a imenovanja potvrđuje Senat - baš kao što je predviđeno i za imenovanja ostalih visokih državnih funkcionera. Donedavno je jedan od najuticajnijih članova Upravnog odbora USIP-a bio Daglas Fejt, bivši pomoćnik ministra odbrane Donalda Ramsfelda za politička pitanja. Fejt je, podsetimo se, u Dejtonu bio pravni savetnik Izetbegovićeve delegacije. Takvi pobornici antisrpskog kontinuiteta vašingtonske politike shvatili su da snishodljiva uslužnost srpske strane, pre svega u Beogradu, a shodno tome i u Banjaluci, njima daje adute za nastavak dosadašnjeg kursa. Ta politika se zasniva na tretmanu Srba kao jedine strane u bivšoj Jugoslaviji koja za svaki eventualni ustupak mora da moli i da ga tretira kao velikodušni dar, a koja pri tom bez roptanja mora da prihvati etiketu glavnog krivca za sva zla na evropskom jugoistoku. Nacionalni demokratski institut kumovao je Platformi za Balkan prošlogodišnjeg predsedničkog kandidata Demokratske stranke Džona Kerija. Ta "platforma" zahtevala je još oštrije pritiske na Srbe u vezi sa Hagom, reintegracijom BiH koja iziskuje likvidaciju RS, raspadom SCG i nezavisnosti Kosova. Jedan od Kerijevih savetnika i istovremeno vodećih analitičara na skupovima i u publikacijama NDI, Ronald D. Asmus, tvrdo je rešen da se Ričard Holbruk vrati na političku scenu "i završi posao započet u Dejtonu". On otvoreno zahteva "novi Dejton, snažan diplomatski napor u pravcu privođenja kraju posla na Balkanu". Brus Hičner i njegov "Projekat" su na istovetnim pozicijama. Taj profesor klasike sa Taftsa, bez ikakvih vidljivih kvalifikacija za taksativne stavove u vezi s pitanjem evropskog jugoistoka, proletos je u svedočenju spoljnopolitičkom odboru Predstavničkog doma Kongresa SAD bez zazora izjavio da je Dejton zamišljen samo kao prelazno rešenje. Tu "fosilizovanu" formulu sada treba zameniti tako što bi se ukinuo "paralelizam institucija", odnosno, entiteti, u prilog "evropskih" modela, odnosno, centralizovane države. Samo ukidanjem dejtonskih entiteta, po Hičneru, moguće je prevazići "disfunkcionalni" karakter političke strukture BiH. Neshvatljivo je zašto RS prihvata učešće tih i takvih "posrednika".

Ko predstavlja suvislu alternativu?

Ako je već iz nekog meni misterioznog razloga neophodno ili neizbežno kumovanje vašingtonskih "stručnjaka" na pregovorima, treba insistirati na učešću nepristrasnih, a pri tom ništa manje uticajnih institucija, koje ne dele pogled na svet Demokratske stranke SAD. Pomenimo samo Kejto (CATO) institut, koji ima veoma jak "balkanski" tim (Dag Bendou, Ted Karpenter), Heritidž fondaciju (Džon Hulsman) ili Nacionalni republikanski komitet (Fred Peterson). Od elitnih lobističko-pravničkih kuća ne bi bilo boljeg izbora od firme "Venejbl" čiji je ekspert za bivšu Jugoslaviju Džejms Džatras, vrsni poznavalac balkanskih pitanja i dugogodišnji spoljnopolitički analitičar Republikanskog političkog komiteta Senata SAD. Svako od njih daleko je uticajniji na donosioce odluka u današnjem Vašingtonu od zlosrećnih i Srbima zlokobnih demokrata.

Postoje li prednosti srpskog približavanja republikancima?

Veći oslonac na konzervativniji segment vašingtonske političke scene diktirao bi ne samo odnos prema srpskim interesima, već i činjenica da demokrati trenutno naprosto nemaju uticaja. Oni nemaju većinu ni u Senatu, ni u Predstavničkom domu, a do 2008. neće imati ni novu šansu za ulazak u Belu kuću. Sve dok se u nju ne useli neko iz demokratskog tabora, ma kakva institucionalna veza RS sa jednim Nacionalnim demokratskim institutom daleko je gora od puke pozitivne nule - garantuje nesklonost "posrednika" srpskom viđenju ma kog pitanja, a da pri tom ne kupuje naklonost tvoraca američke politike. Problem nije u navodnoj nekompatibilnosti srpskih i američkih interesa. Problem je u činjenici da postoji nepremostiva razlika između osnovnih srpskih interesa i balkanske strategije SAD koju slede demokrati od Klintona naovamo. Animozitet demokrata prema Srbima je ideološki, a ne realpolitički utemeljen. Njima Srbi predstavljaju paradigmatičan primer predmoderne svesti zasnovane na "prevaziđenim" uzusima kolektivnog sećanja, vertikale vrednosti utemeljene u jednom duboko hrišćanskom mitu kao što je to kosovski. Demokrati žele da iskorene kontinuitet takvih spona i u sopstvenom, američkom društvu, u ime "multikulturalizma", a svoj socijalni inženjering na spoljnom planu pretvaraju u ideološki zasnovan plišani totalitarizam oličen u orvelovskom terminu "humanitarna intervencija". Duh koji dominira u USIP-u ili NDI-u srećom ne odražava stavove republikanskog spoljnopolitičkog aparata u celini, niti njegovog najuticajnijeg dela. Za razliku od liberalne levice koja se zalaže za postnacionalni globalni sistem pod stegom Ujedinjenih nacija ili neke multilateralne strukture poput NATO-a i pod jurisdikcijom Međunarodnog krivičnog suda, Bušov tim se zalaže za svetski sistem američke dominacije, za Pax Americana - unilateralni intervencionizam oličen u Iraku i u "Smernicama nacionalne strategije" iz septembra 2002. Neokonzervativna varijanta globalnog intervencionizma jednog Dona Ramsfelda u svom konačnom ishodištu možda i nije kvalitativno drukčija od vizije postmodernog globalnog sela demokrata, ali za srpske interese Bušova politika predstavlja daleko manje zlo. Da rezimiramo - poveriti budućnost RS dobroj volji i integritetu USIP-a, NDI-a i njima srodnih institucija i ličnosti ravno je poveravanju zavoda za transfuziju krvi grofu Drakuli.

U RS i BiH usvojen je sporazum o reorganizaciji policije i sada ga sve strane označavaju kao svoju pobjedu. Šta možete da pročitate "između redova" u takvoj situaciji?

Neka Gospod sačuva Srbe od takvih pobeda, od poraza bi se već sačuvali sami. U istom nizu "pobeda" imamo Vensov plan iz decembra 1991. čije konačno ishodište videsmo na drumovima severne Bosne početkom avgusta 1995, pa Kumanovo iz juna 1999, da o samom Dejtonu i ne govorimo. Analizirana "između redova", reforma policije ukazuje na to da su Srbi u BiH, u percepciji međunarodnih faktora, prestali da budu tretirani kao samostalni akteri sposobni da svoje interese jasno artikulišu i konsenzualno brane. Naravno, srpskim pobornicima bespogovornih ustupaka čak ni status vazala spoljnih mentora neće biti dodeljen, jer vazalski odnos podrazumeva i izvestan stepen zaštite nekih interesa podređene strane. Te činjenice vođstvo RS nikako da postane svesno. Šta je dobilo predajom sarajevskog aerodroma UNPROFOR-u, povlačenjem sa Igmana i Bjelašnice, storniranjem tri uspešne kontraofanzive (Srebrenica 1993, Goražde i Bihać 1994), da o sečenju Dejtona na tanke šnite ne govorimo? Ljudi nesposobni da uče iz sopstvenog iskustva, kao sto reče Ciceron, osuđeni su da ostanu zauvek deca. Stara maksima "historia magistra vitae" preteranom upotrebom nije izgubila ništa od svoje aktuelnosti. Problem istorijske amnezije kao da je postao trajni srpski sindrom: nebrojena nesrećna iskustva koja su ih zadesila kroz čitav dvadeseti vek nisu sistematizovana, obrađena, "svarena" i pretočena u pouke za današnjicu i budućnost. Bez izvlačenja tih pouka, sve smrti, sva stradanja tvoraca RS gube smisao.

Da li su vodeće stranke vlasti i opozicije u RS napravile smislen potez kada su pristale na formiranje zajedničkih oružanih snaga BiH?

Taljeran je Napoleonovu odluku da strelja vojvodu od Angiena prokomentarisao čuvenom izjavom da je to "gore od zločina, to je greška!" Isti komentar savršeno je primenjiv na pristanak RS da se formiraju zajedničke oružane snage. Makar rudimentarna vojska, sa sopstvenom odbrambenom doktrinom, Generalštabom, Ministarstvom odbrane, formacijama i zastavama, predstavljala bi vojno možda beznačajan, ali psihološki i simbolički dragocen zalog za budućnost - da ne govorimo o moralnoj obavezi očuvanja kontinuiteta VRS, u čijem je stroju palo dvadeset hiljada uglavnom mladih ljudi u poslednjem ratu. Odluka Skupštine RS samo je formalno verifikovala proces čiji je ishod bio unapred zacrtan još od formiranja takozvane nezavisne komisije za reformu sistema odbrane decembra 2004. i usvajanja njenih preporuka od Predsedništva BiH prošlog proleća. Zaprepašćuje činjenica da je pristajanje na taj ustupak pravdano tobože pragmatičnim razlozima, odnosno "neugrožavanjem opstanka" RS, premda je onima koji su insistirali na spajanju oružanih snaga pre svega stalo baš do simbolične, metafizičke težine tog čina, a ne do pragmatičnih učinaka. Kao što smo videli iz iskustava protekle decenije, svako pristajanje na reviziju Dejtona u ma kom segmentu i kršenje Ustava RS ipso facto preti opstanku Republike Srpske i samo budi apetite svih onih kojima je ona trn u oku da istrajavaju na vazda eskalirajućim zahtevima.

Mogu li eventualni ustupci druge strane predstavljati satisfakciju za "pragmatičare"?

"Pragmatizam" bi iziskivao da se tako krupan ustupak kao što je to spajanje oružanih snaga kompenzuje odricanjem "međunarodne zajednice" od zahteva za reformom policije, ali, kao što znamo, prvi ustupak je vodio samo još tvrđem insistiranju na ovom drugom. Prihvatanje zajedničkih oružanih snaga implicira pristanak RS na tretiranje BiH kao koherentne vojno-političke celine i na učešće RS u njenoj zajedničkoj odbrani od oba suseda, SCG i Hrvatske. To je suština ove mere, a ne tvrdnja Milorada Dodika da je ukidanje etničkih vojski korak ka potpunoj demilitarizaciji "da bi se zauvek izbeglo izbijanje oružanog sukoba poput rata tokom devedesetih godina". Težnja da se "zauvek" isključi mogućnost oružanog sukoba je, naravno, utopistička iluzija u neskladu sa milenijumima ljudske istorije, ali dugoročno uspostavljanje mira u BiH moguće je samo ako se prihvate politička i ustavno-pravna rešenja koja će učiniti svaki od tri konstitutivna naroda bezbednim od majorizacije. To je bila suština problema u zimu 1991-92, to je ona i danas. Sve dok ta pretnja bude prisutna - a revizije Dejtona upravo idu tim putem - potencijal za novi konflikt biće takođe prisutan. Trebalo se upitati kako to da isti oni koji insistiraju na jedinstvenoj vojsci i policiji kao preduslovu "evroatlantskih integracija" nisu prethodno naterali kiparske Grke i Turke da obrazuju zajedničku vojsku i policiju - premda je tako neintegrisan, etnički podeljen Kipar ipak primljen u Evropsku uniju 1. maja 2004! Naravno, sama pomisao na prinudno integrisanje kiparskih Grka i Turaka u vojne i policijske snage naišla bi na podrugljiv smešak u Nikoziji i Famagusti, na tvrdo odbijanje Ankare, uprkos njenoj ambiciji da i sama bude primljena u EU, a na kraju i na rezigniranu konstataciju briselskih birokrata da nešto takvo, premda u principu poželjno, nažalost, nije moguće.

Zbog čega aktuelne hrvatske političare u Bosni i Hercegovini ne zanima interesni savez sa srpskom stranom, kao protivteža namjerama da se BiH organizuje kao država s jakom centralnom vlašću?

Ovako formulisano pitanje odražava nedostatak spoznaje ideološkog karaktera i konkretnih manifestacija hrvatske nacionalne ideje kroz proteklih četrnaest decenija. Ona i danas počiva na nacional-romantičarskim temeljima koje je šezdesetih i sedamdesetih godina 19. veka postavio Starčević. Bitna odrednica vazda je bila iracionalni antagonizam prema "Slavoserbima" - ne samo kao osnov sopstvenog nacionalnog osećaja, nego i specifičnog pogleda na svet. Atavistički koncept demonizovanog, ontološki zlog Srbina kao kamen temeljac dinaritskog hrvatstva čini pragmatični kompromis u trougaonoj političkoj igri teško zamislivim ab initio. Samo tako moguće je razumeti spremnost vođstva NDH da prihvati amputaciju Dalmacije u korist Italije kao cenu razaranja Kraljevine Jugoslavije, ili nespremnost "prolećara" da sa beogradskim disidentima postignu makar pragmatični sporazum zajedničkog otpora post-brozovskoj čvrstoj ruci Dolanca i Mikulića osamdesetih. Sa stanovišta tekuće politike, zvanična Hrvatska jasno podređuje decentralizujuće težnje bosanskohercegovačkih Hrvata primarnom interesu ulaska RH u Evropsku uniju, o čemu postoji konsenzus svih bitnih aktera hrvatske političke scene. Ako je cena ubrzanja briselskog procesa pristanak na Ešdaunov model BiH, ta će cena iz Zagreba biti plaćena bez obzira na roptanje Mostara.

Zašto ni u drugom mandatu predsjednika SAD Džordža Buša nema naznaka revizije tvrdog kursa prema RS i Srbiji iz doba administracije Bila Klintona?

Osnova američke globalne politike od pobede u hladnom ratu može se obuhvatiti jednom rečju: hegemonija. To ne podrazumeva samo hegemoniju u Evropi, ostvarenu kroz NATO - koji je imao jasnu ulogu u intervencijama na Balkanu - već i hegemoniju u regionu koji se naziva "proširenim Srednjim istokom", a obuhvata i oblast Kavkaza i centralne Azije. Balkan se smatra delom tog regiona koliko i delom Evrope, što znači da je i BiH na "proširenom Srednjem istoku", u fokusu hegemonističke kontrole i na prostoru gde je udovoljavanje globalnom muslimanskom sentimentu ključni američki imperativ. Drugo, BiH je deo Evrope, gde je takođe prisutna kontrola istog hegemona, ovoga puta preko NATO-a. Dodajte tome još jedan element, šovinizam velikih sila. Poput NKVD-a nekad, ni SAD danas "nikad ne greše". Nijedna greška - koja god stranka bila odgovorna za nju - ne može biti preispitana, jer bi to kompromitovalo mit o nepogrešivosti. To umnogome objašnjava zašto se nisu ispunila očekivanja da će Klintonova balkanska politika biti promenjena dolaskom na vlast Džordža Buša. Pomenimo još tri faktora. Kao prvo, dugoročni uticaj nasleđene klintonovske birokratije unutar spoljnopolitičkih struktura, sa glavninom u Stejt departmentu, uključujući i mnoge Klintonove kadrove koji su zadržali visoke pozicije i u Bušovoj administraciji. Kao drugo, dominacija neokonzervativaca, za koje je ideja globalne hegemonije bila i ostala nedodirljivi aksiom. Čak i kada su republikanci u Predstavničkom domu glasali protiv rata na Kosovu u odnosu 9:1 i time sprečili "legalizaciju" tog rata, važne ličnosti iz neokonzervativnih krugova, koje se danas nalaze u Bušovoj administraciji, napadale su Klintona jer su njegovu balkansku politiku smatrali "nedovoljno agresivnom". Kao treće, nesposobnost srpske strane da artikuliše sopstvene interese, usaglašeni nastup i proaktivno ispitivanje raspoloživog manevarskog prostora.

Može li se govoriti o neutemeljenosti procjena da će zbog faktora "11. septembar" doći do drastične prekompozicije savremenog svijeta? Zbog čega je sukob Vašingtona i islamskog ekstremizma ograničen koordinatama Bliskog istoka?
Pitanje je veoma složeno. Mnogi lideri Zapada, uključujući i samog predsednika Džordža Buša, skloni su tvrdnji da izvorni islam nije nasilan i da je tolerantan, a da su terorizam i krvoprolića delo "islamista" i predstavljaju neprirodne aberacije tog tobože izvorno miroljubivog učenja. Nespremnost zapadnih lidera da se džihadu suprotstave, skrivanje i umanjivanje činjenice da je reč o sukobu civilizacija, podseća nas na sličnu nespremnost evropskih intelektualaca da se suoče sa fenomenom komunizma u vreme njegovih najdrastičnijih manifestacija, velike čistke i veštački prouzrokovane gladi u SSSR-u tridesetih godina prošlog veka. Neokonzervativni ideolozi u SAD skloni su da male hrišćanske narode - Srbe danas, Jermene ili kiparske Grke sutra - prinesu na žrtvu iznalaženja modusa vivendi sa islamskim svetom, nadajući se da će se tako iskupiti za poluvekovnu bespogovornu odanost zvanične Amerike Izraelu. U tom kontekstu, neshvatljiva je nespremnost srpske strane da upozori svetsku javnost, a pre svega merodavne političke i medijske krugove u SAD, da bi likvidacija Republike Srpske predstavljala opasno zabijanje noža u leđa antiterorističkoj strategiji Džordža Buša. Samo tako je moguće da se problem Balkana realno i trezveno predstavi na način koji se tiče bitnih interesa zapadnog sveta. Što se Srba tiče, direktna posledica je ponavljanje Čerčilovog "rešenja" srpskog pitanja u još drastičnijoj formi. Setimo se da su Čerčilovi izaslanici kod Tita i Draže negirali da je Josip Broz komunista, kao što Hejs ili Hičner danas negiraju da je Alija Izetbegović bio islamista ili da SDA ima blage veze sa globalnim džihadom. Čerčilova cinična opaska iz 1943. godine - da nema nameru da živi u Jugoslaviji posle rata, pa ga zato Titove stvarne namere ne interesuju - danas može da se prepozna u stavu "međunarodne zajednice" o reviziji Dejtona i "integrisanoj" BiH. Tvorci takve strategije, međutim, nisu svesni da tako samo razbuktavaju apetit svojih neprijatelja i slabe sopstvene pozicije u predstojećem globalnom sukobu koji je u ovom veku neminovan.

Da li unutarsrpske rasprave o scenariju iz inostranstva - sa ukidanjem RS, nezavisnošću Kosova i samostalnošću Crne Gore u bliskoj budućnosti - pripadaju domenu defetizma ili realizma?

Da budemo trezveni, a ne paranoidni, rekao bih da opisani scenario nije realan. Ako stavite žabu u uzavrelu vodu, ona će iz lonca istog časa iskočiti. Ako je ujutro, pak, stavite u hladnu vodu, a temperaturu u loncu potom povećavate za samo jedan stepen svakih pet minuta, do večere ćete imati spremnu žablju čorbu. Srbi su još uvek, makar teoretski, sposobni da se trgnu, da poskoče, pa je tehnika inkrementalnog zagrevanja lonca daleko uputnija - uz stalna uveravanja da će njihovi interesi biti uvažavani i da svaki novi mehurić u sve toplijoj vodi ne dovodi u pitanje njihov opstanak.

Na srpskoj javnoj sceni povremeno ste izloženi kritikama iz dva pravca. Mondijalisti s ironijom reaguju na vaše osporavanje američke i zapadne politike, uz tvrdnju da ste život u SAD pretpostavili balkanskoj neudobnosti, dok pojedini nacionalisti, poput Momčila Selića, sa skepsom gledaju na vašu patriotsku reputaciju. Kako odgovarate na te opservacije?

Što se onih prvih tiče, Bože moj, za dobrim konjem se prašina diže. Beskrajno je poštenije u SAD živeti kako živim i raditi kako radim nego u Beogradu ili Banjaluci biti na nimalo neudobnim jaslama stranih sponzora. Stavove g. Selića ne treba uzdizati na nivo nekog "pravca". Poznavaoci njegovog lika i dela, u četiri zemlje na dva kontinenta, dobro znaju da nema tog Srbina, osim njega samoga, prema kome nije "skeptičan", a poznat je i stepen do koga ne dopušta pukoj stvarnosti da stane na put njegovoj usplahirenoj kreativnosti. Ta cela priča je krajnje tugaljiva, za žaljenje, a ne za osudu.

ANT 1: Biografija

Dr Srđa Trifković je rođen 1954. godine u Beogradu. Danas živi u američkoj saveznoj državi Ilinois, gdje je spoljnopolitički urednik magazina "Chronicles" i direktor Centra za međunarodne odnose "Rockford" instituta. Dodatnu težinu njegovoj reputaciji jednog od najrelevantnijih srpskih političkih komentatora daje titula doktora istorijskih nauka, stečena na Univerzitetu u Sautemptonu (Velika Britanija), kao i postdoktorske studije na Huverovom institutu u Kaliforniji (SAD). Unutar engleskog govornog područja zapažen je kao autor knjige "Prorokov mač - politički nekorektni vodič kroz islam", a uskoro će biti objavljen rad sa identičnom temom - "Poraženi džihad". Osim naučne karijere, dr Trifković ima bogato žurnalističko iskustvo. Tokom osamdesetih godina bio je novinar BBC-ja i "Glasa Amerike" na srpskom jeziku, a u prošloj deceniji domaćoj publici predstavio se lucidnim tekstovima u "Dugi" i drugim beogradskim časopisima.

ANT 2: Put propasti

Težnja ka globalnoj moći radi nje same veliko je iskušenje u istoriji, put propasti koji vodi još od Kserksa, persijskog kralja nad kraljevima, preko Napoleona do Hitlera. Tim putem krenula je još Atina nakon što je povela helensku koaliciju protiv persijske agresije, pokušavajući da pretvori svoje liderstvo među slobodnim grčkim državama u nametnutu hegemoniju. Kao što znamo, rezultat je bila propast Jelade kao političkog i vojnog činioca za sva vremena. Amerika će isto tako sigurno proći ako sledi neokonzervativni program. Očevi nacije, Vašington i Džeferson, upozorili su Ameriku da nikada ne sledi taj put. Kada bi imao izbora, američki narod se nikada za njega ne bi opredelio, ali u ovoj eri manipulisane masovne demokratije volja naroda nije bitna. Američka spoljnopolitička elita rešena je da prisili 280 miliona ljudi da idu tim putem globalne dominacije, a njihovi lakeji iz medija tu zaveru nazivaju hodočašćem. Oni i teroristi su jedni drugima potrebni i jedni drugima se hrane. Žrtva je američka republika, a pobednik je Imperija.

0 Comments:

Post a Comment

<< Home

Name:

Powered by Blogger