Friday, September 01, 2006

БРАНЕЋИ КОСОВО СРБИ БРАНЕ СВОЈ КУЛТУРНИ ИДЕНТИТЕТ

БРАНЕЋИ КОСОВО СРБИ БРАНЕ СВОЈ КУЛТУРНИ ИДЕНТИТЕТ

Срђа Трифковић

Културни простор једног народа омеђен је људима а не граничним прелазима. Један народ може да вековима сачува тај простор и без матичне територије (Јевреји), или да га изгуби – и то под окриљем свих институција државе са сопственим националним предзнаком, као што се десило земљама Европске Уније.

У годинама које су пред нама Србима прети двострука опасност даљег сужавања „матичне територије“, преко Косова и Метохије, Рашке, Прешевске долине, северне Бачке и Хомоља до тачке када остаци њихове демографски и економски исцрпљене државе чине само оно на шта ама баш нико други не претендује.

Истовремено, биће захтевано да се приклоне тзв. пост.националним, мултикултурним обрасцима како би доказали своју зрелост за учешће у процесима европских политичко-економских интеграција. Носиоцима тих образаца свако даље постојање препознатљиво српског културног простора, заснованог на вредносним постaвкама св. Саве, Видовдана и часног крста, представља недопустив анахронизам.

Известан степен какве-такве српске политичке и економске аутономије, у сенци Европске Уније у коју Србија (на сопствену срећу) никада неће ући, још се и може толерисати – али културне никако. Ова чињеница одражава спознају припадника глобалне елите какав је релативни значај поменуте три сфере - политике, економије и културе - за опстанак идентитета једног народа. Култура је убедљиво најважнија

Тачност ове тврдње потврђује нам још увек постојећа држава под именом Немачка, која је и у наше време водећа економска сила Европе као и у претходних 135 година. Межутим, она је изгубила карактер и душу. Савремени Немац аморфни је држављанин Европске Уније, физички лоциран негде између Одре и Рајне а духовно у префабрикованим визуелним и звучним шаблонима глобалног села.

На дуге стазе последице Трећег Рајха ипак су биле најтеже за саму Немачку. Цех тзв. денацификације, после две генерације образовног и медијског инжењеринга, испостављен је у виду дегерманизације. Колективно преваспитани за грехе отаца Немци су одбацили и своје прадедове и претке пре њих, или су их напросто заборавили: тек сваки десети данашњи Немац зна понеки Гетеов стих напамет.

Ако је посао на Немцима тако темељито одрађен, елита Запада не без основа очекује да ће Срби бити далеко мекши орах, поготову што је у самој Србији нашла заговорнике става да оно шта они зову митском свешћу мора већ једном да устукне пред тзв. информатском свешћу. Само одбацујући терет митологизоване историје (Лазар, Милош, Чегар, Цер, Дража, Јасеновац...) и лечећи се од заблуде да су у ма чему осим у димензијама својих греха посебни, Срби могу да се унормале. Само такво прочишћење отвара двери Северноатланске алијансе, Европске Уније и свих других предуслова да напокон „почнемо да живимо као сав нормалан свет“.

Гласни и издашно финансирани заговорници српског преваспитавања нису нарочито оригинални. Тезе о српском реметитељству имају своје поборнике – прво крајем 19. века у Бечу, а данас свуда по западном свету - већ дуже од једнога столећа. У најновије време сажете су у хашку конструкцију новије српске историје, тзв. „заједнички злочиначки пројекат“ од Гарашанина до данас. Међутим, Срби имају дужност очувања своје културне самосвојности не само себе ради. Није арогантно допустити могућност да Срби буду буревесници европског опоравка, јер им је непријатељ имплицитно одао ту почаст непропорционалним ресурсима посвећеним њиховом уништењу.

Алтернатива је коначна српска предаја духу који је дивно описао француски писац Жан Распај у предговору другом издању Табора светаца из 1985. године: „Једна изузетно инвентивна цивилизација, способна да се суочи са изазовима трећег миленијума, пашће ако Запад не поврати своју душу, јер на свим нивоима – нације, расе, културе и појединца – душа је та која увек добија одлучујуће битке.“

Распајева дијагноза проблема задире у "монструозни карцином који је усађен у западну свест". Њени корени налазе се у губитку вере, у арогантном учењу које на Западу буја већ три века, да човек може да разреши сва питања свог постојања уз искључиви ослонац на свој ум, да он своју примарну лојалност дугује „човечанству“ а не некој привременој конструкцији званој „нација“, да децу из Уганде и Бангладеша треба да воли као и своју сопствену, да је содомија равноправна браку.

У српском културном простору за такве гадости места нема. Од њих српски идентитет треба одбранити по сваку цену. Одбрана Косова и обустава „евроатланских интеграција“ она је почетна цена коју би сваки Србин требало да прихвати са радошћу и олакшањем.

0 Comments:

Post a Comment

<< Home

Name:

Powered by Blogger