Saturday, September 02, 2006

КЛИМАВА ИМПЕРИЈА

КЛИМАВА ИМПЕРИЈА
АМЕРИКА ПОСЛЕ КАТРИНЕ
Срђа Трифковић

Навршава се тек 16 година од пада берлинског зида, а свет тај симбол хладног рата већ увелико доживљава као далеку прошлост. Пре само две деценије име Слободана Милошевића било је непознато ван уског круга партијских кадрова у Савезу комуниста Србије, а од тада као да је прошла читава вечност. Једном речју историја се убрзава, а збивања и институције који данас делују значајно па можда и пресудно, са дистанце од једне деценије (да о вековима не говоримо) вероватно ће деловати ефемерно.

Из наведених раyлога прорицање будућих трендова у светској политици незахвалнији је посао него икада раније. Упркос томе усуђујемо се на прогнозу да ће понедељак, 29. август 2005, дан када је ураган Катрина погодио америчку обалу, ући у историју као дан који је означио почетак краја америчке Империје. Четири године након што су исламски терористи у Њујорку и Вашингтону показали рањивост Америке на спољне нападе, дивљање разуларених маса у Њу Орлеансу открилo je и њену унутрашњу слабост.

Током исте те недеље, три медијски недовољно запажена догађаја умногоме су допринела промени на пољу глобалне стратешке равнотеже.
· На берзи у Ротердаму, цена барела нафте по први пут је прешла 70 америчких долара.
· На кинеском полуострву Шандонг, Кина и Русија су - по први пут у историји – извеле заједничку војну вежбу.
· У Багдаду су писци новог ирачког устава прогласили „непроменљиве принципе и правила ислама“ основом сваког будућег законодавства.

На сва три фронта америчком интересу се намеће усвајање нове, суштински одбрамбене стратегије. Да се ипак прво позабавимо рањивим домаћим тереном.

Кроз историју се догађало да шок неких ратова и катастрофа међу Американцима ојача осећање међусобне солидарности. То се десило после Перл Харбора 1941, као и после 11. септембра 2001. Катрина, међутим, неће остати запамћена као један од таквих догађаја. Медијски коментатори и државни функционери на дуге стазе ће указивати на многе „лекције из Катрине“, али најважнији наук је следећи: амерички градови у којима доминирају црначки квартови брзо и лако се претварају у џунгле безакоња.

Узрок овог проблема не налази се у наводном сиромаштву носилаца тог беѕакоња. Шри Ланка је много сиромашнија од Њу Орлеанса, па ипак, након удара цунамија у децембру 2004, власти у Коломбу и герила Тамилских Тигрова брзо су се сложили око успостављања примирја којим је омогућен несметан рад спасилачким екипама. После поплаве у Бомбају прошлог лета, стопа криминала у највећем индијском граду се смањила – иако већина његових становника живи са примањима од само 1.400 долара годишње.

Проблем је у томе што колективно одређење, оличено у „Ми, Народ“ (We the People) нема смисла уколико није потврђено одредивом категоријом „народа“. Пример Њу Орлеанса показује да одсуство било каквог осећања те врсте сродности у данашњој Америци није ограничено само на муслиманске имигранте, него је раширено и међу припадницима афро-америчког урбаног лумпенпролетеријата.

Решење постоји, али оно захтева поништавање четири деценије дуге непринципијелне коалиције између америчке елитне класе и њој подређене црне сиромашне класе, која је била створена и деценијама деловала против интереса остатка Америке. Она већинска Америка плаћа порезе, привређује, трпи криминал и преживљава политичку и културолошку отимачину коју врши елита. Истовремено, лумпенпролетеријат се осећа „овлашћеним“ да законе, институције и морал вежинске Америке третира као окове које треба збацити чим околности то допусте... околности попут Катрине.

Све то је сада очигледно, како пријатељима Америке, тако и њеним противницима. Како се истиче у неких арапских листова, Kатрина „нас је подсетила на пад Берлинског зида, којим се показало да је Совјетски Савез иза блиставе фасаде труо изнутра.” Они који желе да нашкоде Америци убудуће разматраће могућност усмеравања својих злокобних намера не према неком објекту високог профила као што су то биле две њујоршке куле, него према основама инфраструктуре и јавним постројењима у великим урбаним срединама, насељеним великим бројем потенцијалних „објективних“ савезника тамне пути. С друге стране, иѕ раѕлога политичке коректности, државно законодавство невољно је да третира пљачку и беѕакоње у време ванредног стања као озбиљан злочин. Нужно је, такође, преусмерити средства која се троше на Ирак ка унапређењу спремности за ванредне ситуације у самој Америци, премда је јалово очекивати такву једну одлуку од тима ѕа националну беѕбедност који окружује г. Буша.

Тренутни ефекат који је Катрина имала на цене енергената, као и дугорочни проблем прогнозиране несташице нафте, захтевају неодложан одговор државне администрације да би се окончала зависност Америке од нафте чија су изворишта несразмерно распоређена у неким од најнестабилнијих подручја на свету. Проналажење нових, алтернативних енергената требало би да се третира као питање од највећег значаја за националну безбедност. Неки експерти за нафту указују на последњу четвртину 2005. као тренутак у којем ће светска производња нафте достићи историјски врхунац; после чега следи опадање. Експерт ѕа ову област Метју Симонс чак сматра да је Саудијска Арабија већ прошла врхунац производње. Многи Американци нису свесни значаја ове чињенице. Чак и уз нове изворе у Каспијском басену и на Аљасци, укупна производња нафте у наредних двадесет година тешко да ће бити равна нивоу производње из 1985. С друге стране, на свету ће 2025. бити два пута више људи него 1985, а растуће економије Кине и Индије створиће додатну потражњу. Биолошка горива и остали обновљиви ресурси и даље су превише скупи, али, уз технолошка побољшања, постоји могућност да постану одржива алтернатива фосилним горивима, притом и независна од политичке нестабилности.

Смањивање зависности од нафте вероватно је најлакше решив предуслов за стварање ефикасне националне стратегије, посебно у светлу процеса међусобног приближавања великог светског произвођача нафте, Русије, и другог по волумену нафтног потрошача на свету, Кине. Ове две силе превазилазе своје старо непријатељство у циљу стварања заједничког фронта против хегемоније Вашингтона у Средњој Азији и на Далеком Истоку. Свет мора бити мултиполаран да би био нормалан, а Америка мора престати да буде хегемон уколико жели да обнови сопствени идентитетч али нова прерасподела ипак носи могуће опасности. Зато би Вашингтону најбоља опција била прагматично прихватање нове расподеле моћи, која је на помолу у Азији, као и политика чији циљ ће бити стварање нове мултиполарне структуре, а не отпор том процесу.

Промена у кинеско-руским односима, од времена напетости у совјетској ери, па чак и отвореног војног сукоба на реци Усури, ка глобалном партнерству двеју држава, један је од најзначајнијих догађаја у овој деценији. Овај процес, који се отварао само као могућност у времену неприкосновене хегемоније САД 1990-их, убрзан је ратом НАТО-а против Србије 1999, којим је урушено уверење и Кине и Русије да своје интересе могу заштитити користећи вето у Савету безбедности УН. То је уверење дотучено чином америчко-британског напада на Ирак без одобрења Савета безбедности.

„Мировна мисија 2005“, прва заједничка војна вежба Кине и Русије, не представља у толикој мери демонстрацију војне моћи и степена борбене готовости ових земаља, колико означава, према писању Фајненшел Тајмса „још један знак опадања политичког утицаја САД на западној обали Пацифика.“ Русија је најважнији снабдевач Кине оружјем, а постоје и друге комплементарности. Кини је потребна руска нафта; обе земље имају проблем са исламским сепаратистима и желе да ограниче утицај САД у Централној Азији.

Изазов који овај савез у настајању представља за Сједињене Државе, озбиљнији је од било којег другог глобалног питања, изузев свеприсутне претње џихада. Ако Москва и Пекинг створе формалну алијансу, ради изједначавања геополитичке позиције Вашингтон ће раѕматрати стварање формалне или неформалне алијансе Сједињених Држава и Индије, земље која, на дуже стазе, представља јединог природног ривала Кини на азијском континенту. Превише дуго је пренебрегавана потреба изградње посебних веза између Вашингтона и Делхија, независно од америчко-кинеских односа. Индија је занемарени савезник САД у „рату против терора“, али такво савезништво није могуће постићи све док се Пакистан третира као кључни стратешки партнер Вашингтона у рату против терориѕма. Он то није, а председник, генерал Первез Мушараф, већ предуго седи на две столице.

Готово подједнако значајан задатак је и смањивање тензија узрокованих нуклеарним програмом Ирана. Председник Буш није показао такву намеру када је, у изјави израелској телевизији, протеклог августа, рекао да је спреман да употреби силу не би ли осујетио намеру Ирана да набави нуклеарно оружје. Та изјава одсликава и забринутост Вашингтона да би влада у Техерану, уколико дође у посед нуклеарног оружја, представљала претњу виталним интересима САД. С друге стране, неоконзервативци су поодавно обеѕбедили сврставање Ирана у Бушову „осовину зла“. Они из разлога сопствене геополитичке рачунице, која узима безбедност и интересе Израела као кључно питање, желе да употребе америчку силу као средство обарања режима у Техерану, или пак у циљу војне неутрализације Ирана као значајног регионалног фактора. Стога неоконзервативци постојање иранског нуклеарног програма третирају као несумњиву чињеницу. Они сугеришу само два решења: револуцију изнутра, или напад на иранска нуклеарна постројења. Дуго очекивана револуција никако да се одигра, што заговорници овог плана користе као још један „доказ неопходности“ превентивног напада на Иран.

Последице би биле ужасне. Устанак шиита у Ираку у знак подршке истоверним суседима са друге стране шат-ел-Араба довео би америчку позицију у Ираку у кризу. Раст цена нафте далеко изнад 100 долара по барелу брзо би уследио и изазвао рецесију на светском нивоу. Техеран био добио подстрек да подржи или чак финансира масивне терористичке нападе против Сједињених Држава. Уследила би и нова криза у односима САД и Западне Европе, много дубља од оне по питању Ирака. Кина и Русија би се додатно зближиле.

Чак и уколико Техеран развија нуклеарно наоружање, он само иде стопама других сила у регији, конкретно Израела, Индије и Пакистана. У таквом окружењу основана су иранска страховања за сопствену безбедност. Иран је окружен америчким трупама у Ираку на западу и Авганистану на североистоку. Источни сусед Пакистан наоружан је нуклеарним бомбама, суштински је нестабилан а потенцијално и непријатељски настројен. Лако је разумети због чега Техеран прижељкује алтернативно средство одвраћања. Уверење да би Иран – са својих једва десетак нуклеарних бомби, колико би можда био у стању да произведе у наредној деценији – могао да угрози Сједињене Државе, бесмислено је. Иранске муле јесу злокобне и догматичне, али нису ни самоубице ни лудаци.

У најближем суседству, у Ираку, од кључног значаја је развијање излазне стратегије Америке, као и повлачење отуд, најдуже у року од годину дана. Ово изискује и неке непријатне компромисе. У једном говору 22 августа председник Буш је изразио своју убеђеност да ће преговарачи који представљају три ѕаједнице у Ираку створити устав који „одсликава вредности и традиције ирачког народа.“ Проблем је у томе што те „вредности и традиције“ укључују и споразум три заједнице по којем ислам мора да буде основа свих закона. Сходно томе, сваки предлог који је у нескладу са исламским религиозним учењем, биће уклоњен из државног законодавства новог, демократског Ирака.

Ове принципе су одобриле и америчке дипломате у Багдаду, што је једног секуларног курдског политичара натерало да се пожали како су се Сједињене Државе сврстале на шиитску страну: „Ово је шокантно. То се не уклапа у америчке вредности. Потрошили су толико крви и новца овде, само да би подржали стварање исламистичке државе... Не могу да верујем да је то оно што Американци заправо желе, нити да то жели амерички народ... Можда Американци покушавају да постигну договор по сваку цену.“

Ово је развој догађаја који, могуће је, одсликава претерану жељу Вашингтона да очува моментум на политичком фронту у тренутку се акцијама побуњеника не види крај. Како год било, вашингтонско прихватање ислама као основе ирачке демократије бескрајно је далеко од концепта „ширења демократије на Блиском Истоку“, који је био коришћен као оправдање за рат у Ираку. Ово је тешко сварљив концепт, али ипак бољи од наставка бескрајне војне операције која исисава америчку крв и новац, и то у часу када се САД суочавају са новим изазовима широм света и са неочекиваним унутрашњим слабостима.

Вешта дипломатија у Азији, постепено и конструктивно повлачење са Средњег Истока, нова горива за сопствене енергетске потребе, здрава су алтернатива неуротичном походу Америке за глобалном хегемонијом. Ту алтернативу диктирају здрав разум, искуство и трезвена процена америчког интереса.

0 Comments:

Post a Comment

<< Home

Name:

Powered by Blogger