Saturday, September 02, 2006

ЗНАЧАЈ БОЛТОНОВОГ ИМЕНОВАЊА ЗА АМБАСАДОРА САД ПРИ УН

Београд, понедељак 28. март 2005.

ЗНАЧАЈ БОЛТОНОВОГ ИМЕНОВАЊА ЗА АМБАСАДОРА САД ПРИ УН
Реалиста и зналац Балкана

Срђа Трифковић

„Такозвано право на хуманитарну интервенцију даје нам повода за забринутост. Од њега се онима који га заговарају зацакле очи од среће, али са становишта других оно представља огољену агресију”

На место амбасадора САД у УН председник Џорџ Буш је именовао Џона Болтона, донедавно трећег човека у Стејт департменту. Ово је добар избор, не само зато што Болтон према светској организацији гаји здраву скептичност (својевремено је изјавио да „ако са зграде седишта УН нестане горњих десет спратова, то би прошло незапажено”) већ и зато што су његови ставови о читавом низу међународних питања – од Космета до Међународног кривичног суда и Хашког трибунала – трезвено утемељени и ослобођени идеолошких предрасуда.Болтону многи критичари узимају за зло његову сада већ чувену изјаву из 1999, да су „они који гаје илузије да међународно право нешто значи најчешће исти они чији је циљ да врше притисак на САД”. Његови политички неистомишљеници овај цитат често користе као аргумент којим поткрепљују своје тврдње да је Болтон један бахати унилатералиста и поборник закона јачег у међународним односима. Они ту изјаву, међутим, редовно цитирају изван контекста – а контекст је критика коју је Болтон упутио на рачун доктрине тзв. хуманитарне интервенције која је те године била употребљена као квазиправно оправдање за Клинтонов рат против Србије. Одмах након тих речи Болтон је дословно додао: „Такозвано право на хуманитарну интервенцију даје нам повода за забринутост. Од њега се онима који га заговарају зацакле очи од среће, али са становишта других оно представља огољену агресију. Невине српске цивиле бомбардовали смо до бесвести, у циљу повратка Албанаца који су извршили етничко чишћење остатка Срба са рушевина у које је претворено Косово.”

Очигледно је да мета ове Болтонове опаске није било међународно право по себи већ „хуманитарни интервенционисти” који су 78 дана користили НАТО за млевење Србије пре шест година. Као што је Болтон касније истицао: „Обичајно међународно право плод је развоја норми понашања у националним државама током дугог периода. Данас пак имамо теоретичаре који са одобравањем говоре о ’спонтано еволуирајућем међународном праву’ које су посвећеници ове доктрине открили готово преко ноћи. Она је неприхватљива за ма ког слободног човека.” Америчка политика на Балкану уопште, а посебно на Космету, била је поуздан лакмус интегритета америчких политичара у последњих деценију и по. Болтон га је успешно положио. Пре доласка на место заменика државног секретара, често је говорио да БиХ треба да буде подељена између Србије и Хрватске, уз муслимански ентитет у средини. Подржавао је и поделу Космета на „северни троугао” који би остао у Србији, и остатак који би отишао Албанцима. Само неколико месеци по завршетку Клинтоновог рата против Србије, пошто је бесмислица о наводном „геноциду” на Космету раскринкана, а српске цркве широм покрајине нестајале у пламену под окриљем Унмика, Болтон је изјавио да су се „илузије о УН... разбиле о зид реалности на Космету”. Болтонов реализам по питању Балкана захтева смелост јер је у великом раскораку са ставовима америчког политичког и медијског естаблишмента. Његови ставови дијаметрално су супротни апсурдним хвалоспевима левице наводној „мултиетничности” БиХ и КиМ, али у исто време супротстављени су и самодеструктивној склоности већине неоконзервативаца да подржавају муслимански фактор на Балкану. Као пристојан и нормалан човек, Болтон не дели морбидну жудњу водећег корифеја неоконзервативизма Вилијама Кристола, уредника Weekly Standarda, за „разбијањем српских лобања”. Болтонови ставови о Међународном кривичном суду (МКС) и Хашком трибуналу подједнако су трезвени. Пре три године упозорио је да би ратификацијом конвенције МКС-а САД ризиковале да највиши амерички званичници дођу на удар тужиоца МКС који никоме не полаже рачуне за своје поступке. У обраћању „Федералистичком друштву” 2002. Болтон је изјавио да је „правда” дефинисана стандардима МКС у нескладу са остваривим облицима решавања озбиљних политичких и војних сукоба: „На згражавање моралиста и правних теоретичара, историја сукоба међу људима учи нас да смртници који доносе одлуке често морају да праве компромисе између узајамно несравњивих циљева. Ово нас грубо суочава са сложеношћу, противречношћу и несавршеношћу човечијом. Вековно искуство јасно даје предност приступу сваком случају понаособ, а не унапред зацртаним правним инструментима за све. Околности се разликују, а околности су битне. Зверства, било у сукобима међу државама или у грађанским ратовима, увек су јединствено страсна у свом јединственом времену и простору.” Болтон је додао да разрешење сукоба пропраћених крвопролићем не може бити подвргнуто унапред дефинисаним правним стегама управо зато што су кључна питања која треба решити по окончању крвавог конфликта, недвосмислено политичка а не правна: „Како ће бивше зараћене стране живети једна с другом у будућности? Које напоре треба предузети у циљу уклањања узрока злочина који су се догодили? Може ли се истина о протеклим догађајима утврдити на начин који би будућим генерацијама помогао да избегну исте грешке?”

То јесу кључна питања, а Болтон схвата да Хашки трибунал за ратне злочине у бившој Југославији – самопроглашена степеница на путу успостављања глобалног система универзалног правосуђа – није успео да их реши. У интервјуу октобра 2004. Болтон је изјавио да је Хаг, уместо да покрене процес међунационалног помирења, израстао у претњу регионалној стабилности која ће „створити нове анимозитете који ће довести до будућих напетости”. Рекао је и да би Бушова администрација желела да судске процесе за ратне злочине пребаци из Хага домаћим судовима, јер Трибунал не поседује демократски кредибилитет нити одговарајуће инструменте за спречавање злоупотребa моћи и утицаја: „Зато је наша стратегија привођење започетих процеса крају и враћање одговорности Србији, Хрватској и осталим земљама... јер су многи злочини почињени у њихово име и управо те земље морају да се суоче са том реалношћу и да донесу одлуке о томе хоће ли или неће некога кривично гонити... (Таква одговорност) треба да буде препуштена људима који ће морати да живе са последицама одлука које донесу.” Болтон у УН можда неће моћи да оствари значајан утицај на формирање спољне политике у Вашингтону, али за коју годину он лако може да напредује. Медлин Олбрајт је са места амбасадора у УН дошла на положај државног секретара. Доскорашњи амерички изасланик при УН, Џон Негропонте, уколико се добро покаже на свом новом положају шефа свих обавештајних агенција, може да постане један од најмоћнијих људи у САД и самим тим на свету. Можда помисао на државног секретара Болтона као наследника Кондолизе Рајс у овом тренутку делује превише оптимистички, али грешке званичног Београда ионако су довеле до тога да Србима једино преостаје да се уздају у чуда.Срђа ТрифковићУредник спољнополитичког часописа „Хронике”

http://www.politika.co.yu/cyr/tekst.asp-t=17918&r=20.htm

0 Comments:

Post a Comment

<< Home

Name:

Powered by Blogger