Saturday, September 02, 2006

РАТ ПРОТИВ ТЕРОРА

РАТ ПРОТИВ ТЕРОРА: КОНЦЕПТ, ПРАКСА И СЛАБОСТИ
СРЂА ТРИФКОВИЋ

Преко четири године после 11 септембра, кичма исламске терористичке мреже није сломљена, напротив. Муслимански терористи - једина грана тероризма која озбиљно угрожава западни свет - данас су бројнији, успешнији у регрутовању нових чланова, раширенији и опаснији него што су били непосредно након 11 септембра. Од тог дана Сједињене Државе су биле привремено поштеђене нових напада, али, остатак света није.
На сваког затвореног или убијеног џихадисту долази неколико оних на слободи, а догађаји из Њујорка, Балија и Мадрида, биће све учесталији у наредним годинама. Будуће мете исто тако могу постати и витални инфраструктурни објекти и енергетска постројења. Домет и оперативна сопсобност исламских терористичких ћелија непрестано расту. Те ћелије су данас присутне и у подручјима у којима раније није било регрутације будућих "мученика", конкретно у Ираку, као и у земљама где је њихово присуство било безначајно само деценију раније, за шта је Индонезија најбољи пример.
Терористичка мрежа је данас глобална и способна за симултане нападе у различитим државама, рецимо у Турској и Мароку. Ал Каида и широки дијапазон њених "подружница" стварају другу генерацију терориста, од којих су многи муслимански емигранти на Западу или њихови потомци, као и балкански регрути који изгледају као Европљани. Извођење терористичких акција на овакав, "децентрализовани" начин, додатно отежава успешну примену антитерористичких мера. Јер, не постоји командни или контролни систем који се може директно угрозити; у питању су скупине младих, лично мотивисаних људи, од којих су неки потпуно укључени у систем западних друштава у којима живе.
"Рат против терора" не иде глатко зато што неке од његових основних претпоставки нису добро промишљене. Сведочења пред америчком Комисијом за 11 септембар (2004.) указала су на грешке тих основних претпоставки. Комисија је постављала разне врсте наводно тешких и кључних питања бившим и садашњим високим америчким званичницима, али, кроз хиљаде сати сведочења није се дошло до кључних питања, имиграционе политике и природе ислама, која су од суштинске важности за дефинисање и умањивање претње. Закључни извештај Комисије показује управо недостатак одговора на ова питања.
У претпоследњем поглављу ("Шта чинити?") овог извештаја, правилно се закључује да непријатељ није само "тероризам" - као неко "опште зло" - него се прецизира да се ради о исламском тероризму. Ипак, извештај није успео да анализира природу овог непријатеља на прави начин. Неуспех у хватању у коштац са порукама и импликацијама ислама, списима и учењима који га чине, историјским учинком и садашњим политичким амбицијама, није неуспех који је ограничен само на рад ове комисије, него се подразумева и у редовима владајуће структуре у Вашингтону. Како указује аналитичар ЦИА-е и бестселер-писац Мајкл Шејер (Michael Scheuer), за то је одговорна навика елитних експерата из разних области да кретања у свету тумаче кроз "американизацију" стварности. У њиховој интерпретацији, све религије су подједнако мирољубиве и толерантне. Ислам је религија, ergo и ислам је мирољубив и толерантан. Очита логичка заблуда је на тај начин претворена у једино "правоверно" тумачење ислама.
Комисија је, као и Бела Кућа са својим "Извештајем о напретку" (Progress Report) годину дана раније, без успеха покушала да испита могуће импликације присуства бројне муслиманске дијаспоре у Сједињеним Државама, посматрајући то питање у оквиру поменутог етаблираног тумачења. Насупрот томе, професионалци из безбедносних и обавештајних структура у приватној комуникацији отворено признају да присуство мултимилионске муслиманске популације у западном свету представља суштинско извориште терористичких регрута, инфрастуктуре, затим покретљивости и релативне невидљивости без којих терористи не би ни могли да делују. Значајно расте број терористичких завера у које се укључују муслимански емигранти на западу, њихова деца или западњаци конвертовани у ислам.
Лако је доказати да постоји међусобна условљеност између присуства муслиманске популације у САД и опасности да та, или нека друга западна земља буде поприште терористичког напада. Муслимани су једина група у западној Европи и Северној Америци у чијим редовима постоји значајан број појединаца који деле заједничке циљеве са терористима, чак и када не одобравају све њихове методе у потпуности. Ипак, то је значајна мањина људи који желе да преобразе друштва у којима живе, путем конверзије или путем насиља. То су, донекле и очекивано, управо емигранти који се тешко идентификују са Америком; у једном истраживању спроведеном међу досељеницима који су недавно добили америчко држављанство око 90% муслимана је рекло да би, у случају конфликта између Сједињених Држава и земаља њиховог порекла, ипак подржали земље из којих су дошли. У Детроиту, 81% муслимана "снажно подржава" или "донекле подржава" идеју да би шеријат требало да постане државни закон.
Ова унутрашња претња Америци све је већа. Након једанаестог септембра, процене броја америчких муслимана кретале су се између два и девет милиона. Број џамија и исламских центара је око две хиљаде и наставља да расте. Укупан број џамија у Америци порастао је за 42% између 1990 и 2000, у поређењу са 12% просечног раста броја верских објеката евенагелистичких протестантских деноминација, и два процента раста броја "старих" протестантских, затим католичких и православних цркава.
Број емиграната са Средњег Истока се тренутно поклапа ca бројем муслиманских емиграната са индијског потконтинента (Пакистан, Индија, Бангладеш) уз изгледе да број ове друге групе превагне. Тренутно, муслимани чине једну десетину свих натурализованих држављана САД, а њихов наталитет превазилази наталитет осталих значајних група. Чак и умерена процена њиховог броја у Америци на три милиона, или 1% становништва, оставља простора за забрињавајуће безбедносне импликације као и могућност непропорционалног раста броја припадника ове групе.
Због тога би кохерентна, дуготрајна противтерористичка стратегија морала да спречи стварање упоришта за ислам на западу. Примена идеолошких и политичких критерија "подобности" посетилаца и досељеника била је и остала есенцијални састојак било које антитерористичке стратегије према којој би исламски активизам требало третирати као еминентно политичку, а не "религиозну" активност.
Проблем "уплива" ислама на запад неодвојив је од феномена ислама као таквог, а посебно ефекта који та вера има на своје следбенике, и као политичка идеологија и као програм деловања. Веровање да је тероризам одступање од ислама, а не предвидљива последица идеологије џихада од које је неодвојив, представља консензус елите који је идеолошки по природи а догматски у стварности. Тај консензус елите је погрешан, и кошта и у људским животима и у материјалним средствима. Преко четири године након најгорег терористичког напада у историји, рат против терора је неопходно редефинисати док још није практично изгубљен.
Али, један део креатора спољне политике у Вашингтону и даље покушава да од милитантног ислама направи оруђе политике. У почетку су ти стратези, или њихови претходници, можда и могли да потцењују опасност "повратног ударца" али, чак их ни искуства са муџахединима у Авганистану, нити са 11 септембром, нису научила да се ефективном подршком зарад краткорочних политичких или војних циљева Сједињених Држава, исламски радикализам претвара у све моћнији глобални феномен. У свом, сада већ чувеном, интервјуу француском листу Le Nouvel Observateur, бивши саветник за националну безбедност Збигњев Бжежински се хвалисао како је администрација председника Картера организовала исламски покрет отпора просовјетској влади у Авганистану и на тај начин увукла Москву у војну интервенцију. Две деценије касније, на питање да ли се каје због последица те операције, др.Бжежински гневно одговара: "Због чега да се кајем? Та тајна операција је била одлична идеја. Као резултат имала је увлачење Руса у авганистанску замку а ви хоћете да се кајем? Шта је важжније за светску историју, талибани или распад совјетске империје? Неки побуњени муслимани или ослобођење Централне Европе и крај Хладног рата?" На новинарско питање: "Али, није ли исламски фундаментализам данас претња за свет?", Бжежински је одговорио: "Глупост! Не постоји глобални ислам."
Да је овај идиотски начин мишљења присутан чак и данас, на Балкану је очигледно последњих деценију и по, а то остаје евидентно и према западним реакцијама на Чеченију. Реакције на напад чеченских терориста на школу у јужној руској републици Севереној Осетији прошлог септембра биле су илустративне... Оргија непатвореног дивљаштва у Беслану која је усмртила на стотине деце десила се крајем недеље у којој су чеченски бомбаши-самоубице дигли у ваздух два руска путничка авиона и станицу московског метроа. Сви ти напади били су терористички по карактеру и исламски по методи егзекуције. Ипак, судећи према реакцијама доброг дела запада, није много погрешио нико ко је тада помислио да хладни рат још траје. Најзаступљеније су биле ове три врсте западних реакција: 1.) окриви жртву; 2.) одбаци и исмеј тврдњу Русије да се бори против истог непријатеља који је изазвао и 11 септембар; и 3.) захтевај "дијалог" са Чеченима. У ове три тачке, креатори јавног мнења у Евопи и Америци су, упркос разликама по питању Ирака, показали изненађујући степен јединства кутуролошких образаца и идеолошких симпатија.
Много значајнија од реакција медијске екипе је позиција коју је заузео део утицајног спољнополитичког естаблишмента у Сједињеним Државама. Неки од најгласнијих чеченских пријатеља показали су се кадрим да обликују политику ове администрације. Они су окупљени у "Америчком комитету за мир у Чеченији" (American Committee for Peace in Chechnya - ACPC). Упада у очи чињеница да састав овог комитета изгледа као листа "Ко је ко у неоконзервативном покрету" јер се ту налазе Ричард Перл (Richard Perle), Елиот Абрамс (Elliott Abrams), Кенет Аделман (Kenneth Adelman), Миџ Дектер (Midge Decter), Френк Гафни (Frank Gaffney), Мајкл Ледин (Michael Ledeen), Норман Подхорец (Norman Podhoretz), Џошуа Муравчик (Joshua Muravchik), Мортон Абрамовиц (Morton Abramowitz), Ричард Пајпс (Richard Pipes), Роберт Кејган (Robert Kagan) и Вилијем Кристол (William Kristol). Они заједнички заступају теорију да је чеченска побуна:
1. националноослободилачки покрет који заслужује подршку;
2. да није терористичка по природи;
3. да није исламистичка по карактеру;
4. траје због руске тврдоглавости;
5. сведочи о недемократској природи Путиновог режима.
Кроз читав сплет "невладиних организација" (од којих су неке веома активне у Украјини) ACPC и његови чланови обезбеђују подршку руским критичарима Путиновог начина решавања чеченског сукоба. Вредна пажње је и чињеница да је ACPC држао страну муслиманима у Босни и на Косову и позивао на америчку интервенцију на Балкану. Током деведесетих, они су исто тако тврдили да Изетбеговић није исламиста, да су Срби криви за све, да џихадисти из иностранства нису били умешани у рат ни у Босни ни на Косову, итд. Данас, они тврде да "у Чеченији, конфликт је створио културну и демографску кризу мерљиву само са трагедијама виђеним у Босни и на Косову." Њихова импликација је јасна: само међународна интервенција на Кавказу може стабилизовати тамошњу ситуацију.
Oни негирају чињеницу да је "коктел" чеченског национализма са исламизмом већ направљен и да та веза више не може бити прекинута, баш као што су и палестински, "бошњачки" и албански национализам некад били секуларни али су, током прошле деценије, прошли кроз џихадистичку трансформацију. У свим тим случајевима, исламисти нису заинтересовани за стварање социјалне базе и промену друштва изнутра, него за освајање власти и употребу саме државе за промену социјалне динамике; у оба случаја, исламистичка компонента далеко превазилази улогу инспиратора младих да жртвују сами себе. И Чеченијом и Балканом су некад владали муслимани, а и Куран и исламска политичка традиција налажу да ниједна земља која је икад припојена Dar-ul-Islam-у не сме бити враћена у Dar-ul-Harb. Овај принцип "налаже борбу као религиозну дужност, а не као националну или патриотску". Тако "рат за национално ослобођење" постаје верски чин за који Бог награђује ратника победом у овом животу, а вечношћу након тога. И управо на тим основама, а не са циљем да се помогне националним циљевима локалних муслимана, су и Босна и Чеченија постале магнет за стотине страних џихадиста.
Да је друштво из ACPC-а било напросто у заблуди у својој негацији исламске компоненте у Босни и на Косову сада је већ увелико доказано; америчке интервенције на Балкану вођене у Клинтоново доба за резултат су имале јачање агресивне исламске базе у срцу Европе, која сада неће нестати. Као што су Вејрич (Weyrich) и Линд (Lind) упозоравали још пре 11 септембра: "Уз америчку помоћ, нове исламске државе су створене на Балкану, у Босни и на Косову. Дуж јужне границе хришћанске Русије, ислам врши притисак споља. Наравно, амерички спољнополитички естаблишмент добровољно жмури пред исламском опасношћу. Пошто је већ бомбардовала хришћанске Србе и отерала их са њиховог историјског изворишта, Косова, администрација данас критикује Русију".
* * *
У претходној генерацији било је разумљиво што шефови ЦИА-е покушавају да искористе муслимане на исти начин на који су раних 1950-их користили Католичку цркву у борби против комунизма. Али, наставак исте политике од стране њихових нејаких наследника у наше време, рађа само презир и ароганцију муслиманских радикала и потхрањује њихове амбиције. Да би се променио тренд самодефетизма, потребно је признати да се Запад нашао у религијском рату, желео то или не, и колико год мрзео ту чињеницу. Могућност ислама да се реформише, бива поткопана западним прихватањем "легитимитета" исламизма које се наставља у случајевима Чеченије и Балкана. То прихватање ће само убрзати спиралу пропадања, мржње и злобе, беса и самосажаљења, сиромаштва и опресије у муслиманском свету.
Западна политика у Чеченији и на Балкану треба да буде преиспитана јер, наставком охрабривања муслиманског осећања жртве - попут одржавања мита о геноциду у Сребрници, на пример - само се доприноси храњењу болесне психе будућих бомбаша-самоубица у Лондону, Паризу и Њујорку отровом којим се храни њихова мржња против свих "неверника". Покушавајући да их задовољи, Запад неће остварити никакву корист за себе.
Препрека стварању нове западне политике не налази се у недостатку рационалних аргумената. Та препрека је потпуно ирационалне природе и има своје корене у ортодоксофобији и славофобији владајуће елите на обе стране Атлантика, и то подједнако на глобалистичкој левици и на неоконзервативној десници. Њихова инстинктивна србофобија је само вирулентна манифестација једне много дубље зловоље. Али, психолошки, културни и геополитички корени те нетрпељивости су сасвим друга област која би нас одвела далеко изван теме данашње расправе.

0 Comments:

Post a Comment

<< Home

Name:

Powered by Blogger