Saturday, September 02, 2006

Hronika najavljene smrti: Slobodan Milošević

ХРОНИКА НАЈАВЉЕНЕ СМРТИ: СЛОБОДАН МИЛОШЕВИЋ (1941–2006)
Историја и трагедија
„Да, животни пут Слободана Милошевића заиста има карактер Шекспирове творевине. Сви елементи су ту: амбиција, понос, моћ, насиље, злокобно утицајна жена, манипулације, дволичност, изазивање судбине, пад, освешћење, стоичко па и херојско ношење са злим силама, постхумно искупљење. И dramatis personae и сценски захват су колосални. У народу свиклом да производи више трагедија него што може да издржи, трагедија звана Слободан Милошевић нема премца”
Пише: др Срђа Трифковић*

Већ два и по ми­ле­ни­ју­ма европ­ски чо­век не­гу­је тра­ге­ди­ју као умет­нич­ку фор­му ко­ја ја­сно ар­ти­ку­ли­ше основ­не про­бле­ме ње­го­вог по­сто­ја­ња и од­ра­жа­ва суштинску тра­ги­ку тог по­сто­ја­ња. Тра­ге­ди­ја као умет­ност и тра­ге­ди­ја као живот су­сре­ћу се у лич­но­сти Сло­бо­да­на Ми­ло­ше­ви­ћа.
Шек­спи­ро­ве дра­ме до­жи­вља­ва­мо као од­раз ствар­но­сти, а не са­мо као естет­ски фе­но­мен. Је­дан Ха­млет, Магбет, Ри­чард Тре­ћи... са­оп­шта­ва­ју нам по­ру­ке безвреме­ног ва­же­ња је­зи­ком бар­до­ве ма­ште ко­ји је ва­зда са­вре­мен. Са дру­ге стране, те­шко је оте­ти се ути­ску да жи­вот­ни пут Ми­ло­ше­ви­ћев – ко­ји се ствар­но од­и­грао, ту, пред на­ма – има ка­рак­тер Шек­спи­ро­ве тво­ре­ви­не.
Тај пут мо­же да се по­де­ли у че­ти­ри пе­ри­о­да не­јед­на­ког тра­ја­ња и зна­ча­ја.

УСПОН И СУ­НО­ВРАТ

У пр­вој фа­зи, до 1987, Ми­ло­ше­вић је био не­мар­кант­ни ка­дар Са­ве­за ко­му­ни­ста Ср­би­је, апа­рат­чик ви­чан уну­тар­пар­тиј­ским ма­ри­фе­тлу­ци­ма, али сла­бо по­знат ван ре­до­ва но­мен­кла­ту­ре.
Са чу­ве­ним ин­ци­ден­том у Ко­со­ву По­љу ра­ђа се вожд у ко­га се по­ла­жу огром­не на­де и оче­ки­ва­ња ми­ли­о­на Ср­ба са обе стра­не Дри­не. Са Осмом сед­ни­цом Милоше­вић по­ста­је са­мо­у­ве­ре­ни ли­дер за ко­јим се свр­ста­ва­ју пар­тиј­ски ло­ја­ли­сти и ван­пар­тиј­ски па­три­о­ти у истом стро­ју – не то­ли­ко ње­го­вом на­ме­ром, ко­ли­ко њихо­вом спрем­но­шћу да соп­стве­на стре­мље­ња и же­ље, ра­зно­род­не и че­сто међусоб­но не­срав­њи­ве, про­јек­ту­ју на ње­га.
Су­прот­но­сти тог пе­ри­о­да раз­ре­ше­не су у тре­ћој фа­зи (1992–2000), ка­да цинично ма­ни­пу­ла­тив­ни ми­стер Хајд ко­нач­но од­но­си пре­ва­гу над во­ждом Џекилом. Ово је са­вр­ше­но од­го­ва­ра­ло Клин­то­но­вом Ва­шинг­то­ну, са ко­јим се Мило­ше­вић ва­зда на­дао не­кој на­год­би. У тој на­ди охра­бри­ва­ла га је чи­ње­ни­ца да са За­па­да, а пре све­га из САД, ни­је би­ло озбиљ­них по­ку­ша­ја сла­бље­ња ње­го­вог уну­тра­шњег по­ло­жа­ја. Клин­то­но­ва ад­ми­ни­стра­ци­ја ни­је под­сти­ца­ла успон озбиљне ал­тер­на­ти­ве Ми­ло­ше­ви­ћу јер је за­кљу­чи­ла још у ра­ној фа­зи југословенског кон­флик­та да ње­гов оп­ста­нак на вла­сти од­го­ва­ра аме­рич­ким интере­си­ма у бал­кан­ској ре­ги­ји. Стра­те­шка од­лу­ка аме­рич­ке вла­де да по­ра­зи Ср­бе (да­кле не срп­ског ли­де­ра или вла­ду, или не са­мо њих, већ на­ци­о­нал­ни ен­ти­тет у це­ли­ни) пред­ста­вља­ла око­сни­цу по­ли­ти­ке Ва­шинг­то­на на Бал­ка­ну од по­чет­ка 1992, па на­да­ље. Срп­ска стра­на је сла­бље­на спо­ља по­ли­тич­ком изо­ла­ци­јом, санкци­ја­ма, ме­диј­ском са­та­ни­за­ци­јом, а из­ну­тра кроз омо­гу­ћа­ва­ње не­спу­та­не, са За­па­да ни­чим оме­та­не Ми­ло­ше­ви­ће­ве вла­сти и кроз омо­гу­ћа­ва­ње Ми­ло­ше­ви­ћу да вр­ши не­пре­ки­дан ути­цај на пре­ко­дрин­ске Ср­бе. Пу­сти­ли су га да вла­да јер су би­ли све­сни да Ср­бе во­ди без иде­ја и без стра­сти.
И на­по­кон, по­след­ње че­ти­ри го­ди­не ње­го­вог жи­во­та, у ха­шкој ће­ли­ји, до­но­се ка­тар­зу и де­ли­мич­но ис­ку­пље­ње Сло­бо­да­на Ми­ло­ше­ви­ћа пред на­ци­јом и историјом за не­бро­је­не гре­хе, све­сне и не­све­сне, из прет­ход­не де­це­ни­је и по. Некима је би­ло ја­сно да­ле­ко пре из­ру­че­ња, а ве­ћи­ни на­кон ње­га, да је су­ђе­ње ње­му би­ло су­ђе­ње на­ци­ји јер су оп­ту­жбе би­ле по де­фи­ни­ци­ји ко­лек­тив­не. По­сле процеса ко­ји је тре­ба­ло да про­тек­не глат­ко, тра­је го­ди­ну-две и бу­де окон­чан увели­ко ко­вер­ти­ра­ном пре­су­дом, би­ло би са­оп­ште­но да ин­те­гра­ци­ја у међународну за­јед­ни­цу из­и­ску­је да се Ср­би су­о­че са зло­де­ли­ма у ко­ји­ма су би­ли ко­лек­тив­ни са­у­че­сни­ци под Ми­ло­ше­ви­ћем, да их при­зна­ју и да се јав­но по­ка­ју због њих, а бо­га­ми и да пла­те од­ште­ту жр­тва­ма у из­но­су сра­змер­но те­жем од репара­ци­ја на­мет­ну­тих Не­мач­кој у Вер­са­ју. Спрем­ност на при­хва­та­ње све­га наведе­ног би­ла би до­каз пре­ва­спи­та­но­сти, а сва­ко ко­ле­ба­ње до­каз не­зре­ло­сти за ин­те­гра­ци­је.

ОСВЕ­ШЋЕ­ЊЕ И КА­ТАР­ЗА

Што све ни­је ис­па­ло по на­ве­де­ном пла­ну, за­слу­га је ис­кљу­чи­во са­мог Милошеви­ћа. У при­пре­ми сво­је од­бра­не он је ис­пр­ва био во­ђен лич­ним мо­ти­ви­ма. Не­где од по­чет­ка 2004, ме­ђу­тим, схва­тио је да без об­зи­ра ка­ква би­ла ње­го­ва лич­на суд­би­на, он оба­вља је­дан по­сао од исто­риј­ског зна­ча­ја. По­би­ја­ју­ћи зло­коб­ни хашки фал­си­фи­кат но­ви­је срп­ске исто­ри­је као јед­ног не­пре­ки­ну­тог зло­чи­нач­ког удру­жи­ва­ња у ци­љу ства­ра­ња Ве­ли­ке Ср­би­је, про­јек­та ко­ји има свој кр­ва­ви траг од Га­ра­ша­ни­на до да­нас, Сло­бо­дан Ми­ло­ше­вић је на­по­кон у сво­јој мо­ти­ва­ци­ји и јавном де­ло­ва­њу спо­јио лич­ни и на­ци­о­нал­ни ин­те­рес. У прет­ход­не три фа­зе његовог лич­ног и по­ли­тич­ког жи­во­та тај спој на­жа­лост ни­је по­сто­јао: све до Ха­га ње­го­ва је мо­ти­ва­ци­о­на струк­ту­ра би­ла лич­но функ­ци­о­нал­на, али си­стем­ски дисфунк­ци­о­нал­на.
По­сле из­ру­че­ња Ха­гу, про­блем Ми­ло­ше­ви­ћа за Ср­бе пре­ста­је да бу­де политички и по­ста­је оп­ште­на­ци­о­нал­ни. Ње­го­во из­ру­че­ње пред­ста­вља­ло је кулмина­ци­ју про­це­са ко­ји је за­по­чео и пре 5. ок­то­бра 2000. Њи­ме су по­твр­ђе­не две бит­не чињени­це.
Као пр­во, Ср­би су до даљ­њег пре­ста­ли да по­сто­је као иоле са­мо­стал­ни актери на ме­ђу­на­род­ној сце­ни. Њи­хов је ста­тус пре­зре­ног објек­та а не ре­спек­та вредног (па ма­кар и омра­же­ног) су­бјек­та бал­кан­ских про­це­са. Но­си­о­ци по­ли­тич­ке мо­ћи у Бе­о­гра­ду мо­жда су се на­да­ли да ће из­ру­че­њем се­би обез­бе­ди­ти ста­тус вазала спољ­них мен­то­ра. Ни то­ли­ко им ни­је пру­же­но, јер За­па­ду су Ср­би би­ли потреб­ни­ји као мо­не­та за пот­ку­су­ри­ва­ње не­го као по­слу­шни парт­не­ри. Вазалски од­нос под­ра­зу­ме­ва и из­ве­стан сте­пен за­шти­те не­ких на­ци­о­нал­них и држав­них ин­те­ре­са под­ре­ђе­не стра­не, а то је Ср­би­ји по­сле Ми­ло­ше­ви­ће­ве пре­да­је би­ло твр­ђе ус­кра­ће­но не­го до та­да. Ње­го­вим из­ру­чи­о­ци­ма ја­сно је ста­вље­но до зна­ња да мо­гу да бу­ду са­мо са­тра­пи, бес­по­го­вор­ни из­вр­ши­о­ци, ко­ји не мо­гу ни да се пре­тва­ра­ју да на ма шта има­ју пра­ва, већ мо­ра­ју би­ти за­хвал­ни за оно шта им се и ако им се до­де­ли.
Као дру­го, Ви­дов­да­ном 2001. за­вр­шен је де­ве­то­ме­сеч­ни пе­ри­од то­ком ко­је­га је Ср­би­ја има­ла шан­су да раз­ви­је стра­те­ги­ју по­врат­ка у свет на ба­зи за­шти­те на­ци­о­нал­них и др­жав­них ин­те­ре­са, са­мо­по­што­ва­ња и до­сто­јан­ства. До Видовдана је би­ло ме­ста не­кој на­ди да ће у да­том тре­нут­ку Ко­шту­ни­ца сво­ју та­да још по­сто­је­ћу ла­тент­ну сна­гу пре­то­чи­ти у ствар­ну моћ и спре­чи­ти да­ље ха­ра­ње ДОС-ов­ских га­у­лај­те­ра. По­сле тог да­ту­ма за та­кав пре­о­крет је би­ло пре­ка­сно, без об­зи­ра на Ко­шту­ни­чин до­ла­зак на че­ло вла­де две и по го­ди­не ка­сни­је. Из­ру­че­њем Ми­ло­ше­ви­ћа по­ра­же­на је на­да у де­мо­крат­ски пре­по­род Ср­би­је: уме­сто вар­љи­вих иде­а­ла 5. ок­то­бра, још твр­ђе је за­вла­дао оп­шти ци­ни­зам ко­ји до­дат­но ути­ре пут запад­њач­ком ни­хи­ли­зму. По­вра­так Ср­ба у тзв. Евро­пу на ба­зи са­мо­по­што­ва­ња одго­ђен је у не­до­глед.
Да, жи­вот­ни пут Сло­бо­да­на Ми­ло­ше­ви­ћа за­и­ста има ка­рак­тер Шек­спи­ро­ве творе­ви­не. Сви еле­мен­ти су ту: ам­би­ци­ја, по­нос, моћ, на­си­ље, зло­коб­но ути­цај­на же­на, ма­ни­пу­ла­ци­је, дво­лич­ност, иза­зи­ва­ње суд­би­не, пад, осве­шће­ње, сто­ич­ко па и хе­рој­ско но­ше­ње са злим си­ла­ма, пост­хум­но ис­ку­пље­ње. И dra­ma­tis per­so­nae и сцен­ски за­хват су ко­ло­сал­ни.
У на­ро­ду сви­клом да про­из­во­ди ви­ше тра­ге­ди­ја не­го што мо­же да из­др­жи, тра­ге­ди­ја зва­на Сло­бо­дан Ми­ло­ше­вић не­ма прем­ца.

ПО­СЛЕД­ЊИ СУ­СРЕТ

Ми­ло­ше­вић је по­след­њих го­ди­на жи­во­та схва­тио да ње­го­ва бор­ба са ха­шким тужи­о­ци­ма ви­ше ни­је са­мо ње­го­ва. Ово се од­ра­жа­ва­ло у ре­ше­но­сти да се инквизици­ји су­прот­ста­ви и по це­ну пре­не­бре­га­ва­ња соп­стве­не су­је­те. Да је за­и­ста та­ко, лич­но сам се уве­рио ка­да сам по­чет­ком ју­на 2004. до­био Ми­ло­ше­ви­ћев позив да га по­се­тим у Ха­гу и евен­ту­ал­но по­мог­нем у при­пре­ми не­ких еле­ме­на­та ње­го­ве од­бра­не.
Ње­му ни­је би­ло не­по­зна­то да сам до Ви­дов­да­на 2001. из­го­во­рио и на­пи­сао много то­га не­по­вољ­ног, па и увре­дљи­вог о ње­му, на срп­ском и ен­гле­ском.
Шта је би­ло би­ло је, гла­си­ла је по­ру­ка ко­ју ми је пре­нео прав­ни са­вет­ник Милоше­ви­ћа; ње­му су са­да по­треб­ни са­ве­ти и пре­по­ру­ке за евен­ту­ал­не ино­стра­не све­до­ке од­бра­не, из ре­до­ва аме­рич­ких, ка­над­ских и бри­тан­ских при­ја­те­ља Ср­ба, ко­је лич­но по­зна­јем и са ко­ји­ма сам са­ра­ђи­вао у про­те­клих 12 го­ди­на.
Из­ра­зио сам спрем­ност да по­мог­нем. Сма­трао сам ту по­моћ за сво­ју мо­рал­ну оба­ве­зу, с об­зи­ром да у су­ђе­њу ње­му ви­дим је­дан без­оч­но по­ли­тич­ки про­цес, ко­ји се одр­жа­ва пред не­ле­гал­ним и не­ле­ги­тим­ним су­дом, под ла­жном, зло­на­мер­ном, а за срп­ски на­род и др­жа­ву по­тен­ци­јал­но фа­тал­ном оп­ту­жни­цом. Од­го­во­рио сам адво­ка­ту:
„Без об­зи­ра на лич­но ми­шље­ње ма ко­га од нас о про­пу­сти­ма Сло­бо­да­на Милоше­ви­ћа – а би­ло их је на пре­тек – ово што се ње­му са­да до­га­ђа не ти­че се само ње­га, већ јед­ног скан­да­ло­зног по­ку­ша­ја фал­си­фи­ко­ва­ња два ве­ка срп­ске исто­ри­је. Окон­ча­ње ње­го­вог су­ђе­ња, ка­ко га твор­ци ове фар­се за­ми­шља­ју, не би озна­чи­ло крај срп­ске Гол­го­те већ га­ран­ци­ју ње­ног на­став­ка у не­до­глед. Су­ђе­ње ње­му осе­ћам као су­ђе­ње са­мом се­би и свим Ср­би­ма, јер су оп­ту­жбе про­тив ње­га по де­фи­ни­ци­ји ко­лек­тив­не.“
Три не­де­ље ка­сни­је, 24. ју­на 2004, по­сле уоби­ча­је­не кон­тро­ле и про­ла­ска кроз без­број­не ка­пи­је ко­је во­де до цен­трал­ног при­твор­ног оде­ље­ња ка­зни­о­ни­це у Шеве­нин­ге­ну, уве­ден сам у Ми­ло­ше­ви­ће­ву кан­це­ла­ри­ју. Ње­му је на ко­ри­шће­ње би­ла до­де­ље­на јед­на од про­сто­ри­ја у за­тво­ру ко­је се обич­но ко­ри­сте за по­се­те затво­ре­ни­ци­ма, ве­ли­чи­не око 2,5 пу­та 5 m. Со­ба је би­ла осве­тље­на оскуд­ним дневним све­тлом и нео­ном. Би­ла је без шар­ма, али и без не­при­јат­ног ми­ри­са мензе и ја­ких дез­ин­фек­ци­о­них сред­ста­ва ко­ји пра­те по­се­ти­о­ца у оста­лим деловима згра­де. Је­ди­ни ко­мад не­стан­дард­не опре­ме био је ми­ни кли­ма-уре­ђај. На јед­ном од два сто­ла су уз без­број­не спи­се би­ли апа­рат за ка­фу, ко­ји смо у неколи­ко на­вра­та ко­ри­сти­ли то­ком тро­ча­сов­ног раз­го­во­ра. На дру­гом, за ко­јим је се­део Ми­ло­ше­вић, био је ком­пју­тер, ку­ти­ја „марл­бо­роа” и фу­тро­ла са ку­бан­ским „па­на­те­ла­ма”.
Ми­ло­ше­вић је из­гле­дао у ли­цу све­жи­је и у це­ли­ни ви­тал­ни­је не­го ка­да сам га ви­део у ха­шкој суд­ни­ци го­ди­ну да­на ра­ни­је. Имао је све­же ис­пе­гла­ну пла­ву кошуљу са от­коп­ча­ним пр­вим дуг­ме­том, ис­под ње бе­лу ма­ји­цу уз врат, там­не панта­ло­не и цр­не мо­ка­си­не. По­здра­вио ме је ср­дач­но. Пре­ки­нуо ме је ка­да сам почео да се пред­ста­вљам, ис­ти­чу­ћи да ово ни­је пр­ви пут да се су­сре­ће­мо јер смо се већ упо­зна­ли у је­сен 1993. у Же­не­ви, у ви­ли Да­ни­је­ла Бо­а­јеа. Ово ме је из­не­на­ди­ло с об­зи­ром да је тај наш пр­ви су­срет био крај­ње фор­ма­лан и кра­так, сли­чан стотина­ма дру­гих слич­них су­сре­та ко­је је не­сум­њи­во имао то­ком 13 го­ди­на вла­сти.
По­сле кра­ћег раз­го­во­ра оп­ште при­ро­де пре­шли смо на раз­го­вор о евен­ту­ал­ним све­до­ци­ма. Ис­та­као сам да му пре­по­ру­чу­јем љу­де ко­ји има­ју име, углед, ка­ли­бар и лич­ну по­све­ће­ност исти­ни о ра­то­ви­ма на под­руч­ју бив­ше Ју­го­сла­ви­је.
Би­ло ми је дра­го што је мо­је пре­по­ру­ке при­хва­тио: за­хва­љу­ју­ћи то­ме, на­сту­пи­ла су два све­до­ка чи­је су из­ја­ве има­ле од­је­ка не са­мо у ха­шкој суд­ни­ци већ и у медијима ши­ром све­та.

ТАМ­НИ ЗНАМЕН ЛУ­БЈАН­КЕ

Ам­ба­са­дор Џејмс Би­сет, као ис­ку­сни ка­над­ски ди­пло­ма­та, све­до­чио је 23. фебру­а­ра ове го­ди­не. Као ам­ба­са­дор у Бе­о­гра­ду 1990–1992 ни­је до­зво­лио да политич­ки при­ти­сци из Ота­ве ути­чу на ње­го­ву пер­цеп­ци­ју ствар­них зби­ва­ња у бив­шој СФРЈ. По по­врат­ку из Бе­о­гра­да не­у­мор­но је пи­сао, јав­но го­во­рио и приватно ути­цао на из­ме­ну пре­о­вла­ђу­ју­ћих ста­во­ва за­пад­ног еста­бли­шмен­та. У нај­но­ви­је вре­ме ис­та­као се и сво­јим ефект­ним из­ла­га­њи­ма о Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји на ску­по­ви­ма Фон­да­ци­је лор­да Бај­ро­на за бал­кан­ске сту­ди­је у Ка­на­ди, САД, Ве­ли­кој Бри­та­ни­ји, СЦГ и дру­где.
Џејмс Џа­трас, ко­ји је све­до­чио сеп­тем­бра 2004, по­ка­зао се као ва­жан вашингтон­ски ин­сај­дер ко­ји је Клин­то­но­ву ин­тер­вен­ци­ју на Бал­ка­ну 1990-тих назвао мо­рал­ном и ге­о­по­ли­тич­ком ка­та­стро­фом ко­ја са­мо иде у при­лог гло­бал­ном Џи­ха­ду. Он је за про­цес био зна­ча­јан пре све­га као аутор два де­таљ­на из­ве­шта­ја Ре­пу­бли­кан­ског по­ли­тич­ког од­бо­ра аме­рич­ког Се­на­та, о швер­цу оруж­ја Изетбегови­ћу под окри­љем Клин­то­но­ве ад­ми­ни­стра­ци­је (об­ја­вљен 1996) и о помоћи Клин­то­но­вог ти­ма ал­бан­ским те­ро­ри­сти­ма (об­ја­вљен 1997). Ње­го­во сведоче­ње би­ло је пот­кре­пље­но ни­зом до­ку­ме­на­та ко­ри­шће­них при­ли­ком припреме та два из­ве­шта­ја, ко­ји ина­че има­ју ста­тус зва­нич­них до­ку­ме­на­та законодав­них те­ла вла­де САД.
Све­до­ка и све­до­че­ња ви­ше не­ће би­ти. Три­бу­нал је оба­вио свој по­сао, у ду­ху Ђержин­ског. Ус­кра­ћи­ва­ње по­треб­не не­ге не­згод­ном оп­ту­же­ни­ку ни­је квалитативно друк­чи­је од мет­ка у по­ти­љак у по­дру­му Лу­бјан­ке.
То не тре­ба да нас чу­ди, јер – осим Че­ке – са­мо још ха­шки три­бу­нал у но­ви­јој европ­ској исто­ри­ји об­је­ди­њу­је функ­ци­је ис­тра­ге, хап­ше­ња, са­слу­ша­ња, оп­ту­жбе, су­ђе­ња и из­вр­ше­ња ка­зне. q

Антрфиле 1
„После изручења Хагу, проблем Милошевића за Србе престаје да буде политички и постаје општенационални. Његово изручење представљало је кулминацију процеса који је започео и пре 5. октобра 2000. Тиме је потврђено да су Срби до даљњег престали да постоје као иоле самостални актери на међународној сцени”

Антрфиле 2
„Видовданом 2001. завршен је деветомесечни период током којег је Србија имала шансу да развије стратегију повратка у свет на бази заштите националних и државних интереса, самопоштовања и достојанства. Изручењем Милошевића поражена је нада у демократски препород Србије: уместо варљивих идеала 5. октобра, још тврђе је завладао општи цинизам који додатно утире пут западњачком нихилизму. Повратак Срба у тзв. Европу на бази самопоштовања одгођен је у недоглед”

Антрфиле 3„Разумевањем ширине у којој је његов процес истовремено био и суђење читавој српској нацији, Милошевић је то суђење – од стране западних медија описано као нови Нирнбершки процес – претворио у бламажу ,међународне заједнице’. Његова одбрана, ефектна и на моменте бриљантна (један од тужилаца признао је да ,нема сумње у то ко је најпаметнији у судници’), на крају је спојила лични интерес Милошевића са интересом његовог народа. Када сам га посетио у његовој ћелији јуна 2004, рекао ми је да вероватно никада неће изаћи одатле, али је био убеђен да ће његово ,побијање смешне оптужнице исправити историјске заблуде’”

Антрфиле 4
„Сведока и сведочења више неће бити. Трибунал је обавио свој посао, у духу Ђержинског. Ускраћивање потребне неге незгодном оптуженику није квалитативно друкчије од метка у потиљак у подруму Лубјанке. То не треба да нас чуди, јер – осим Чеке – само још хашки трибунал у новијој европској историји обједињује функције истраге, хапшења, саслушања, оптужбе, суђења и извршења казне”

Бокс који следи иде у доњој половини преко свих шест предвиђених страна, у растеру, може и за пункт-два ситнијим фонтом како би све стало. Напомену о аутору треба оставити на крају бокса, а не на крају основног текста, да бисмо избегли и дупло потписивање и нејасноће.
МИСТЕРИОЗНА СМРТ У ХАГУЛек у потиљак Док је из­ве­шта­ва­ње нај­у­ти­цај­ни­јих за­пад­них ме­ди­ја о смр­ти Слобода­на Милоше­ви­ћа би­ло оче­ки­ва­но не­по­пу­стљи­во у сво­јим клише­и­ма („бал­кан­ски касапин”, крив за „по­кре­та­ње три ра­та” и наређи­ва­ње ет­нич­ког чи­шће­ња и геноци­да за­рад „Ве­ли­ке Ср­би­је”, итд.), исто­вре­ме­но је иг­но­ри­са­ло још увек нереше­ну ми­сте­ри­ју ко­ја окру­жу­је сам до­га­ђај. На­кон не­де­ље про­ве­де­не у Београду, то­ком ко­је сам раз­го­ва­рао са мно­гим лич­но­сти­ма ко­је се на­ла­зе на супрот­ним кра­је­ви­ма по­ли­тич­ког спек­тра, мо­гу на­шим чи­та­о­ци­ма пред­ста­ви­ти чи­ње­ни­це у ве­зи са овим слу­ча­јем ко­је се сма­тра­ју не­по­доб­ним за штам­па­ње од стра­не Ga­nett-a, Tri­bu­ne-а, NYT-а и Knight Rid­der -а.Ми­ло­ше­вић је про­на­ђен мр­тав у су­бо­ту, 11. мар­та, у 10:05 ују­тру, у при­твор­ској је­ди­ни­ци Ме­ђу­на­род­ног кри­вич­ног три­бу­на­ла за бив­шу Ју­го­сла­ви­ју не­да­ле­ко од Ха­га. До ње­го­ве смр­ти је до­шло ма­ње од недељу да­на на­кон што се још је­дан оптуже­ни Ср­бин — бив­ши председ­ник Ре­пу­бли­ке Срп­ске Кра­ји­не Ми­лан Ба­бић — обе­сио у другом кри­лу исте при­твор­ске је­ди­ни­це УН, и не­де­љу да­на на­кон што је Три­бу­нал зва­нич­но од­ба­цио Ми­ло­ше­ви­ћев зах­тев за при­вре­ме­но пушта­ње у Москву због ме­ди­цин­ског трет­ма­на.Још за­ни­мљи­ви­је, Ми­ло­ше­ви­ће­ва смрт је до­шла дан по­што је својеруч­но написао пи­смо ру­ском ми­ни­стру спољ­них по­сло­ва Сер­ге­ју Ла­вро­ву у ко­јем из­но­си сум­њу да му је жи­вот у опа­сно­сти. Не­ко­ли­ко ча­со­ва по­што је об­ја­вље­на Ми­ло­ше­ви­ће­ва смрт, ње­гов прав­ни саветник Зден­ко То­ма­но­вић под­нео је зва­ни­чан зах­тев Трибуна­лу да се аутоп­си­ја оба­ви у Мо­скви, „узи­ма­ју­ћи у об­зир ње­го­ве ју­че­ра­шње тврд­ње да је био тро­ван у за­тво­ру”. Три­бу­нал је од­био овај зах­тев, и аутоп­си­ју је оба­вио хо­ланд­ски тим, у при­су­ству дво­ји­це српских док­то­ра. Ни­ка­кви зна­ци тро­ва­ња ни­су про­на­ђе­ни, али начелник кар­ди­о­ва­ску­лар­ног хи­ру­шког цен­тра „Ба­ку­љев”, ака­де­мик Лав Бо­ке­ри­ја, ко­ји је дан ка­сни­је у Ха­гу пре­гле­дао ре­зул­та­те аутоп­си­је, ре­као је да су ле­ко­ви дава­ни Ми­ло­ше­ви­ћу мо­гли по­гор­ша­ти си­ту­а­ци­ју: „Ми смо ука­зи­ва­ли ка­ко је пацијент мо­гао би­ти ле­чен, али ни­ка­кви кора­ци ни­су пред­у­зи­ма­ни… Упо­зо­ра­ва­ли смо ви­ше од две го­ди­не да би не­што мо­гло да се до­го­ди па­ци­јен­ту, али је руководство Три­бу­на­ла избе­га­ва­ло да се са тим су­о­чи.” Ру­ске ди­пло­ма­те у УН описа­ле су извештај из Ха­га као „уз­не­ми­ру­ју­ћи” и зах­те­ва­ли пун из­ве­штај од стране Се­кре­та­ри­ја­та УН. Сум­ње да је реч о под­ва­ли пот­кре­пље­не су чуд­ним по­на­ша­њем глав­ног ту­жи­о­ца Три­бу­на­ла Кар­ле дел Пон­те дан на­кон Ми­ло­ше­ви­ће­ве смр­ти. Она се 12. мар­та поја­ви­ла пред но­ви­на­ри­ма до­бро рас­по­ло­же­на и из­ја­ви­ла да би Ми­ло­ше­ви­ће­ва смрт мо­гла би­ти са­мо­у­би­ство, и на­га­ђа­ла да је он мо­жда же­лео да спре­чи предстоје­ћу осу­ђу­ју­ћу пре­су­ду. Те­зу о „Ми­ло­ше­ви­ће­вом из­и­гра­ва­њу прав­де” од­мах су пре­у­зе­ли ме­диј­ски чо­пор и по­ли­ти­ча­ри из еста­бли­шмен­та, по­на­вља­ју­ћи је на хи­ља­де пу­та, ства­ра­ју­ћи ути­сак да је су­ђе­ње ишло ве­о­ма до­бро по Ту­жи­ла­штво. Сва­ко ко се срео са Ми­ло­ше­ви­ћем у Ха­гу — укљу­чу­ју­ћи и ме­не — знао је да је ње­на спе­ку­ла­ци­ја ап­сурд­на. Он је ефект­но и на мо­мен­те бри­љант­но во­дио сво­ју одбрану, не­стр­пљи­во иш­че­ку­ју­ћи оста­так су­ђе­ња — не због то­га што је оче­ки­вао осло­ба­ђа­ју­ћу пре­су­ду (не­ма та­кве сре­ће у Ха­гу), већ за­то што је ве­ро­вао да доприно­си ис­пра­вља­њу исто­риј­ских за­блу­да. Не­ка­да­шњи ам­ба­са­дор Ка­на­де у Бе­о­гра­ду Џејмс Би­сет био је је­дан од последњих све­до­ка од­бра­не ко­ји је ви­део Ми­ло­ше­ви­ћа жи­вог. Ре­као ми је не­дав­но у Бе­о­гра­ду да је то­ком њи­хо­вих ду­гих са­ста­на­ка 21. и 22. фе­бру­а­ра Ми­ло­ше­вић на ње­га оста­вио ути­сак чо­ве­ка ко­ји те­шко да раз­ми­шља о са­мо­у­би­ству у Три­бу­на­лу:„Био је са­вр­ше­но опу­штен, ни нај­ма­ње де­пре­си­ван, и (чи­ни­ло се) до­брог здравља. По­све­ћен на­сто­ја­њи­ма да се при­пре­ми за мо­је све­до­че­ње, оста­вљао је ути­сак да је за­до­во­љан прав­цем у ко­јем се су­ђе­ње од­ви­ја­ло. На­ред­ног да­на, међутим, око 17 ча­со­ва — на­кон 2 или 3 са­та на­шег ра­да — од­јед­ном се зацрве­нео у ли­цу и при­ти­снуо ру­ке уз гла­ву. Био сам за­те­чен и упи­тао га да ли се осе­ћа до­бро. Од­го­во­рио је да је ОК и об­ја­снио да је стал­но осе­ћао звоњаву и ехо у гла­ви, иако је ње­гов крв­ни при­ти­сак био под кон­тро­лом. Рекао је да је то би­ло иза­зва­но проблемом са ар­те­ри­јом у ње­го­вом уху. И рани­је се жа­лио хо­ланд­ским док­то­ри­ма ко­ји су јед­но­став­но од­го­ва­ра­ли да је у пи­та­њу пси­хо­ло­шки про­блем. На­кон његовог ин­си­сти­ра­ња ура­ди­ли су му MPI пре­глед и от­кри­ли да је био у пра­ву у вези са ар­те­ри­јом у уху. Ар­те­ри­ја је има­ла ,ом­чу’ и да би се про­блем ре­шио би­ла је нео­п­ход­на опе­ра­ци­ја. Због тога је же­лео да иде у мо­сков­ску кли­ни­ку ко­ја је специја­ли­зо­ва­на за ову вр­сту обо­ље­ња, али га је Три­бу­нал од­био.”Би­се­ту је би­ло на­ро­чи­то жао ка­да је чуо за Ми­ло­ше­ви­ће­ву смрт јер ће по­сао испра­вља­ња исто­риј­ских за­блу­да и под­ме­та­ња, чи­јем до­вр­шет­ку се то­ли­ко на­дао, оста­ти не­до­вр­шен. Са­да ви­ше не­ће­мо слу­ша­ти Ми­ло­ше­ви­ће­ве ар­гу­мен­те већ са­мо ме­диј­ски спин, по­што су сви до­ка­зи у ње­го­ву ко­рист цен­зу­ри­са­ни:„Знао је шта ра­ди. Вр­ло до­бро је во­дио уна­кр­сна ис­пи­ти­ва­ња све­до­ка ту­жи­ла­штва, до­слов­це уни­шта­ва­ју­ћи мно­ге од њих ко­ји су се по­ја­ви­ли пред три­бу­на­лом. Оспо­рио је ве­ћи део оп­ту­жни­це, али јав­ност на За­па­ду не­ма при­ли­ку то да чу­је по­што се чи­ни да ме­ди­ји на­мер­но пре­ћут­ку­ју све што иде у ње­го­ву ко­рист... По­сто­ји осе­ћај олак­ша­ња у Ха­гу, због то­га што је три­бу­нал имао мно­го про­бле­ма да из­не­се и је­дан чврст до­каз ко­ји би до­ка­зао да је по­сто­јао ге­но­цид на Ко­со­ву или да је Ми­ло­ше­вић ушао у зло­чи­нач­ко удру­жи­ва­ње ка­ко би ство­рио ,Ве­ли­ку Ср­би­ју’. Све­јед­но, они би га про­гла­си­ли кри­вим. Он се ни­је дво­у­мио у то­ме, али је же­лео да у исто­ри­ју укљу­чи чи­ње­ни­це. На­жа­лост, то ви­ше ни­је мо­гу­ће та­ко да свет оста­је са НА­ТО ин­тер­пре­та­ци­јом до­га­ђа­ја.” Ни­је по­сто­јао ни је­дан озби­љан по­ку­шај од стра­не би­ло ког во­де­ћег за­пад­њач­ког ме­ди­ја да ис­пи­та чи­ње­ни­це у овом слу­ча­ју и да пи­та ко је у ства­ри нај­ви­ше про­фи­ти­рао ње­го­вом смр­ћу. Сум­њу да је у пи­та­њу сми­шље­ни не­мар три­бу­на­ла де­ле и мно­ги Ср­би ко­ји никада ни­су во­ле­ли Ми­ло­ше­ви­ћа, ни по­ли­тич­ки ни лич­но. Тврд­ња три­бу­на­ла да је Ми­ло­ше­вић на сво­ју ру­ку узи­мао сна­жне ан­ти­би­о­ти­ке ко­ји су не­у­тра­ли­са­ли њего­ву те­ра­пи­ју за крв­ни при­ти­сак, на­вод­но ка­ко би ство­рио ути­сак да је те­ра­пи­ја ко­ју су му пре­пи­са­ли хо­ланд­ски док­то­ри би­ла не­де­ло­твор­на те да би му се због тога до­зво­ли­ло да пу­ту­је у Мо­скву на ле­че­ње, пот­пу­но је не­у­бе­дљи­ва из три разлога:1. Ми­ло­ше­ви­ће­во ве­о­ма јав­но упо­зо­ра­ва­ње на тра­го­ве ан­ти­би­о­ти­ка у кр­ви, евидент­но и у ње­го­вом пи­сму Ла­вро­ву, не по­кла­па се са на­вод­ним пла­ном да потај­но пи­је лек на сво­ју ру­ку;2. Ми­ло­ше­ви­ће­ве про­сто­ри­је су би­ле под стал­ним над­зо­ром и пред­мет детаљних пре­гле­да;3. Сви по­се­ти­о­ци и њи­хо­ве лич­не ства­ри (та­шне, па­пи­ри) под­вр­га­ва­ни су ригоро­зним пре­тре­си­ма од стра­не осо­бља при­твор­ске је­ди­ни­це.Што се ти­че тврд­ње да је Ми­ло­ше­вић „из­бе­гао прав­ду”, не­при­стра­сни по­сма­тра­чи би­ли су ми­шље­ња да је упра­во Кар­ла дел Пон­те та ко­ја је гу­би­ла прав­ну бит­ку. Оп­ту­жбе про­тив Ми­ло­ше­ви­ћа — ге­но­цид, зло­чи­ни про­тив чо­веч­но­сти, „удру­же­ни зло­чи­нач­ки по­ду­хват” са ци­љем ства­ра­ња „Ве­ли­ке Ср­би­је” — од­у­век су би­ле по­ли­тич­ке, и ко­лек­тив­не су по сво­јој де­фи­ни­ци­ји. Оне оста­ју не­до­ка­за­не и, по стан­дар­ди­ма би­ло ког нор­мал­ног су­да би­ло ко­је нор­мал­не зе­мље, до са­да би би­ле од­ба­че­не. Нил Кларк, ко­ји је из­ве­шта­вао из три­бу­на­ла за Gu­ar­dian, за­па­зио је да „ту­жи­ла­штво не са­мо да ни­је ја­сно ус­пе­ло да до­ка­же Ми­ло­ше­ви­ће­ву лич­ну од­го­вор­ност за не­де­ла по­чи­ње­на на те­ре­ну, не­го је и са­ма при­ро­да и ве­ли­чи­на зло­чи­на до­ве­де­на у пи­та­ње”. Ју­ли­ја Го­рин при­ме­ћу­је да је по­ку­шај да се ство­ри ислам­ска „Ве­ли­ка Ал­ба­ни­ја” био при­кри­вен на­вод­ним ства­ра­њем „Ве­ли­ке Ср­би­је”:„Са­да, ка­да је Ми­ло­ше­вић мр­тав, по­ште­ђе­ни смо ко­ме­ша­ња ши­ром све­та ко­ја би бук­ну­ла да је Три­бу­нал ску­пио хра­бро­сти да до­не­се пре­су­ду за­сно­ва­ну на до­ка­зи­ма. И сви мо­же­мо мир­но да спа­ва­мо по­што су не­до­ка­за­не оп­ту­жбе при­хва­ће­не као исто­ри­ја.”Окол­но­сти под ко­ји­ма је до­шло до Ми­ло­ше­ви­ће­ве смр­ти иза­ћи ће на све­тлост да­на пре или ка­сни­је, и пре­су­да не­ће ићи у ко­рист „ме­ђу­на­род­не за­јед­ни­це” ни­ти кон­цеп­та тран­сна­ци­о­нал­не прав­де. Он је био крив за мно­ге гре­хо­ве и гре­шке, али оне су би­ле ствар из­ме­ђу ње­га и ње­го­вог на­ро­да. Хаг је био по­гре­шан суд ко­ји је по­ку­ша­вао да га про­гла­си кри­вим за по­гре­шне ства­ри, и од­у­век је био мо­ти­ви­сан не­при­хва­тљи­вим раз­ло­зи­ма. (...)Ка­да сам га по­се­тио у ње­го­вој ће­ли­ји ју­на 2004. го­ди­не, ре­као ми је да ве­ро­ват­но ни­ка­да не­ће иза­ћи ода­тле, али је био убе­ђен да ће ње­го­во „по­би­ја­ње сме­шне оп­ту­жни­це ис­пра­ви­ти исто­риј­ске за­блу­де”. И Ми­ло­ше­ви­ће­ва смрт то са­свим си­гур­но чи­ни до­бро, чак и ако до „ис­пра­вља­ња исто­риј­ских за­блу­да” до­ђе пре­ка­сно да се ис­пра­ве тре­нут­но ва­же­ћи, не­пра­вед­ни и нео­др­жи­ви, ре­зул­та­ти ју­го­сло­вен­ских ра­то­ва. Тре­ба се пла­ши­ти да ће они ко­ји су 90-их го­ди­на за­јед­нич­ким на­по­ри­ма из­ми­сли­ли фик­тив­ни лик ко­ји но­си име „Сло­бо­дан Ми­ло­ше­вић” са­да упо­тре­би­ти смрт исто­риј­ске лич­но­сти као до­бро до­шлу мо­гућ­ност да се до­вр­ши ка­ри­ка­ту­ра, и њен из­глед за­тим про­мо­ви­ше као ко­на­чан, до­ка­зан и не­про­мен­љив. q (*Аутор је спољ­но­по­ли­тич­ки уред­ник аме­рич­ког ча­со­пи­са „Кро­никлс” и директор Центра за међународну политику Рокфорд института, Илионис, САД. Опре­ма и не­знат­на скра­ће­ња: ЕНС)

Evropa Nacija

0 Comments:

Post a Comment

<< Home

Name:

Powered by Blogger