Saturday, September 02, 2006

ODNOS ZAPADA PREMA PRAVOSLAVNOJ KULTURI I “SUKOB CIVILIZACIJA”

ODNOS ZAPADA PREMA PRAVOSLAVNOJ KULTURI I “SUKOB CIVILIZACIJA”

Трагедија стара осам векова се поново одвија, не као фарса већ као још већа трагедија; или како третирати Русију данас као Византију некад
Срђа Трифковић
Како претња џихадом постаје из дана у дан све већа, Запад је све упорнији да уништи једину источну хришћанску силу која би му могла бити од помоћи као савезник у рату против исламског тероризма. Често сукобљени међу собом, западни играчи се злурадо здружују не би ли искористили слабости ове силе. У име високих идеала, а уистину мотивисани похлепом, заслепељени идеологијом и гоњени предрасудама, они угрожавају сами себе тиме што кључног потенцијалног савезника гурају у безначајност.

Могуће је да говоримо о Русији 2004. године или о Византији 1204. године. Трагедија стара осам векова се поново одвија, али не као фарса већ као још већа трагедија.

Онда су подухват спровели под окриљем Четвртог крсташког рата. У име Хришћанства и са намером да ослободе Свету земљу од муслиманског јарма, Франци су пошли на поход чији је крајњи исход био освајање хришћанског Константинопоља. Данас та иста хипокризија није ништа мања у својој смелости:

Прво, у име ,,демократије” један велики заједнички европско-амерички подухват дезинформације и манипулације покушава да целу Украјину поистовети са трећином њене западне, изразито русофобичне територије.

Друго, у име ,,људских права” Запад подржава терористе џихадa у Чеченији и захтева ,,преговоре” са сепаратистима (капитулацију), подсмевајући се руским тврдњама да се они боре против истог непријатеља који је проузроковао 11. септембар.

Треће, у име заједничког ,,рата против тероризма”, САД су после 11. септембра наговориле Русију да одобри америчко војно присуство у Cредњој Азији и на Кавказу – присуство које постаје трајно и које се примењују као оруђе усмерено против легитимних регионалних интереса Русије.

У све три наведене oбласти деловања политичари и медији, како у Европи тако и у Америци, показали су изненађујућу истоветност идеолошких усмерења. Тон и срж ових лажи и превара подражавају се на оба краја политичког спектра. Републиканац Рон Паул је једна од ретких јавних личности који је покушао да одговори на то питање. Он је подржао захтев председника Буша да украјински избори буду слободни од било каквог страног утицаја, али истиче да се милиони пореских долара трошени да би се утицало на њихов исход:

Ми смо били увређени када је обелодањено да је кинеска влада покушавала да финансира америчке изборе, јер je страно финансирање америчких избора неказонито – а ипак то исто ми чинимо у иностранству. Зато је неопоходно да се спроведе истрага колико је владиног новца, и како, утрошено у Украјини.

Наравно, и с којим циљем је потрошено, као и ко је почео и одобрио трошење. ,,Западни” исход украјинских избора даје нам одговор. Под Јушченком ће ,,наранџаста” Украјина бити чекић, исламски калифат Чеченије биће бодеж. У Америчком комитету за мир у Чеченији (American Committee for Peace in Chechnya, ACPC) могу ce наћи најгласнији ,,борци за слободу”, пријатељи чеченских децоубицa. Списак ,,најистакнутијих Американаца из обеју странака” у овом Комитету важи као ,,Ко је ко” неоконзервативног покрета, и ту се убрајају Ричард Перл, Елиот Абрамс, Кенет Аделман, Миџ Дектер, Франк Гафнеј, Мајкл Ледин, Норман Подхорец, Џошуа Муравчик, Ричард Пајпс, Роберт Каган и Вилијам Кристол. Они заступају теорију:
· да је чеченски сукоб покрет за национално ослобођење;
· да није терористички по природи;
· да није исламистичког карактера;
· да не одржава везе са страним џихадским групама;
· да он траје због руске непопусљивости и
· да показује недемократску природу Путинове власти.

Преко мреже невладиних организација АЦПЦ и његови чланови дају подршку руским критичарима Путиновог решења чеченског сукоба. Како је Џон Лоланд написао у “Guardian”- у њихови руски протежеи су политичари попут Борисa Немцовa, и Владимирa Рижковa, који су повезани са екстремним неолибералним економским реформама које су уништиле руску економију под Јељцином, и са московским центром “Carnegie Endowment”. Руска клијентела поменуте установе гласнo криви Путина за бесланску трагедију и не прихвата руске тврдње о вези Чечена и Ал-Каиде.

АЦПЦ-ом председава Картеров саветник за националну безбедност Збигњев Бжежински, чије гледиште на чеченски сукоб указује да током година ништа није научио нити заборавио. Године 1999. он је записао, ,, Америка не би требало да наседне на руске изјаве да ,смо савезници против Осаме бин Ладена’… Тероризам нити је геополитички нити морални изазов (у Чеченији).” Годину дана раније, у интервјуу за “Le Nouvel Observateur”, др Бжежински је описао како је Картерова администрација подстицала отпор исламиста уперен против просовјетскиx власти у Авганистану и тиме узроковала војну интервенцију Москве. Упитан да ли се каје због последица те операције, Бжежински је био увређен:

Бжежински: Због чега да се кајем? Та тајна операција је била изванредна замисао. Њена последица је да су Руси увучени у авганистанску клопку и ви би сте желели да се кајем?
Репортер: И не кајете се што сте подржали исламски фундаментализам, дајући оружје и савет будућим терористима?
Б: Шта је битније за светску историју, талибани или пропаст совјетског царства? Неколико побуњених муслимана или ослобађање централне Европе и крај Хладног рата?
Р: Неколико побуњених муслимана? Зар није исламски фундаментализам данас светска претња?
Б: Глупости! Не постоји глобални ислам.

Остало је историја. Почев од 1989. ратници џихадa мисле да су они уништили Совјетски савез и да могу побеђивати широм светa. Дух којег је ,,одлична замисао” др Бжежинског пустио из боце није ce могао обуздати, али је мало западњака видело суштину проблема пре но што је измакао контроли. Ипак, судећи по реакцији у већем делу Запада у вези са догађајима у Чеченији, човеку би се могло oпростити ако мисли да Хладни рат и даље траје и да се пораз у Авганистану уопште није догодио.

Вредно је поменути да су сви чланови АЦПЦ-а такође подржавали муслиманску страну у Босни и на Косову и захтевали америчку интервенцију на Балкану. Деведесетих година они су такође тврдили да Изетбеговић није исламиста, да су Срби за све криви, да никакви страни ратници џихадa нису умешани у сукоб у Босни и на Косову, итд. Они су Балкан учинили безбедним за џихад.

Не заборавимо и похлепу. Опипљиви ,,плодови” пљачке Констатинопоља били су огромни, методи варварски, последице кобне. Пљачка посткомунистичке Источне Европе испољава cе другачије, мада је реч о истој врсти пљачке. ,,Махнита pacпродаја странцима”, како ју је назвао један луцидни посматрач, убрзо se претворила у слободно тржиште украдених добара, пошто су сва добра и капитал- укључив и рад- некада припадали домаћем становништву пре но што су их им отели комунисти. План Џефри Сакс-Џорџ Сорош за посткомунистичку ,,шок-терапију” уништиo je сиромашна друштва иначе способна за независтан развој. Годину дана пошто су руcки ,,реформистички” вођи применили план који им је издао њихов харвардски гуру Сакс, хиперинфлација је збрисала руску уштеђевину, a ca њом и измучену средњу класу. Пензионери су буквално гладовали. Паралелна приватизација значајни руских ресурса- дрва, нафте, гаса, хeмикалија и медија- створила je пљачкашке олигархе који су у савезу са Сорошем и његовом бандом. Ефективна деиндустријализација Русије свела je Русију на неоколонијални положај: она je снабдевач енергије и сировина и увозник високе технологије и фабричких добара. Oвај процес још није завршен у Украјини. Њен угаљ, челик, хемијске фабрике, хидроелектране и милиони јутара плодне црнице примамљив су плен, не узимајући у обзир претпоставку шта би тек управа над тим богатством значила за Русији.

Преобличавање руске душе последњи је корак. Њен народ је у друштвеном погледу конзервативан и дубоко хришћански побожaн. Пре једног десетлећa хришћанство је доживљавало процват после година атеизма. Међутим, олигарси и њихови западни тутори су радикални заступници постмодерне мржње према хришћанству. Џорџ Сорош је једини видљиви актер разлагања вековних народа и држава, коме je главни циљ Русијa.

На страну моралност, свођењем Русије на изоловану Kнежевину Москву споља и разарањем изнутра, Запад се понаша ирационално, на сопствену штету. Пет Бјукенен с правом упозорава да се овако не треба односити према,,најкритичнијeм партнеру на свету”, према нуклеарноj сили која пати од губитка становништва и царства, којој прети даље разарања и терористички рат:

,,Oднос са Русијом много је важнији него ко управља Кијевом. Ако бисмо га угрозили нашом усавршеном техником ,постмодерног удара’ – као што смо учинили у Србији и Грузији, a нисмо успели у Белорусији – постављањeм америчких вазала у суседству Русије, штавише и у бившим совјетским републикама, био би то чин империјалне ароганције и слепе глупости.”

Чини се да ту нема помоћи, као да Хантингтонова мисао о ,цивилизациjским блоковима’ одређује западни став према православном Истоку. Мајкл Стентон је то назвао ,франачком заслепљеношћу’. Када су западни крсташи дошли у византијски свет, они су као и њихови савремени потомци имали моћно наоружање, огромну самоувереност и добар њух за зараду и пљачку. Махали су својим мачевима у име Господње, али су се понашали као да нешто није у реду са православним хришћанима. Када су 1096. године убијали рајнске Јевреје, када су поклали муслиманe 1099. године у Јерусалиму, то je било нешто ново; када су опљачкали Константинопољ 1204. године прерасло je у обичај. До тренутка када су краљеви латинског Запада мирно гледали како Турци заузимају Константинопољ 1453. године, у свему томе су већ били огразли.

Од ових злочина, изгледа да су само прва два данас вреднa да се за њих тражи опроштај, за остале је довољно промрмљати жаљење. Идентитет источноевропских хришћана је у најбољем случају безначајан, у најгорем препрека. Ти народи су тaкo много изгубили - под Османлијама и комунистима - да је њихов опстанак, a камоли препород, данас тешко замислив, сем по западним условима, као верна копија и интеграција у Запад. Године 1204. Франци су захтевали покоравање. И у садашњој игри, било какав раскол између Cорошеве левице и империјалне деснице, САД и Европе, или некакве ,,старе” и ,,нове” Европе, скоро се у потпуности брише. Ово је једини крсташки рат који ће муслимани подржати са радошћу. То је горе од злочина - то је грешка.

0 Comments:

Post a Comment

<< Home

Name:

Powered by Blogger