Saturday, September 02, 2006

SRBIJA MORA DA SE TRGNE I POVUČE CRTU

http://www.cacanskiglas.co.yu/vesti.php?id=intervju&no=1\ “Čačanski glas” 12. avgust 2005.

Dr SRĐA TRIFKOVIĆ, istoričar i međunarodni analitičar
SRBIJA MORA DA SE TRGNE I POVUČE CRTU
Oštar u iznošenju stavova i političkih procena, Srđa Trifković, analitičar međunarodnih odnosa, spoljnopolitički urednik i kolumnista časopisa “Kronikls”, američkog Rokford instituta u Čikagu, poslednjih mesec dana ustalasao je domaću političku javnost “neugodnim” izjavama. Ceneći ozbiljnost vremena u kome živimo, ozbiljnost lista za koji je već govorio, a još i čačanski zet, čak ni u žurbi svetskog putnika, Srđa Trifković nije zaobišao “Čačanski glas”.
Koliko sklapanje sporazuma o prolasku NATO trupa kroz našu zemlju ugrožava suverenitet naše države?
- U sporazumu stoji da je cilj otvaranja, ne samo fizičkog prostora Srbije već i čitavog elektromagnetnog spektra, vršenje operacija Severnoatlantskog saveza u cilju očuvanja mira na prostoru Balkana.Znači, u samom sporazumu Kosovo i Metohija se nigde ne spominju, a definicija - očuvanje mira na prostoru Balkana može da bude iskorišćena u bilo koju svrhu angažmana NATO-a bilo gde na prostoru Srbije i Crne Gore. Konkretno, to znači da bi u slučaju eventualne krize u Raškoj oblasti, odnosno u Sandzaku, u slučaju nemira u Sjenici, Tutinu ili Novom Pazaru, ili u slučaju zaoštravanja situacije u Preševskoj dolini, ili ne daj Bože nekih nacionalnih nemira na sveru Bačke, u Subotici, ili Kanjiži, isto tako, ova definicija bila iskorišćena od strane Severnoatlantskog saveza da insistira na izvršenju sporazuma, odnosno, na otvaranju granica Srbije, i na prolasku trupa NATO-a bez prethodne najave kakva će biti snaga tih trupa, koji će biti njihov sastav, kakva će biti nacionalna struktura tih jedinica, jer vidimo da je sada i Mađarska član NATO, jednom rečju, Srbija više neće imati kontrolu nad svojom sudbinom. Vrlo je bitno da Kosovo i Metohija nisu pomenuti, jer ministar inostranih poslova Drašković je izričito apostrofirao Kosovo i Metohiju kao izgovor za sporazum, ali se njegov sagovornik, generalni sekretar Shefer strogo čuvao da ni na koji način ne saučestvuje u tom njegovom objašnjenju. Znači, očigledno je da Draškovićevo poduže objašnjenje da je sporazum imao za cilj zaštitu preostalih Srba na Kosovu jedna prevara. Jer NATO-u je više nego dovoljno da postojeće snage na Kosovu iskoristi ukoliko ima nameru da Srbe zaštiti. Kao što smo videli, na pasivnosti nemačkih trupa u Prizrenu 17. marta 2004. godine, ukoliko ne postoji politička volja da te trupe budu angažovane u odbrani preostalih Srba, onda nije bitno da li je njih pet hiljada, pedeset hiljada ili petsto hiljada.
BRIGA ZA AMERIKANCE, A U NESPREMNOJ SRBIJI- KO U KLIN, KO U PLOČU
Velika prašina se podigla kada ste u emisiji “Utisak nedelje” krajem jula, navodno, uvredili američke diplomate u Beogradu. Oštro ste odreagovali na pasivnost domaće diplomatije kada su uvrede na račun sopstvenih interesa prećutane. Do kada ćemo se udvarati svetu, nije svako “klečanje pred sultanom” Miloševa diplomatija, a ovde se to izgleda i previše bukvalno shvata?
- Knjaz Miloš je imao koncept nacionalnog i državnog interesa i njegovo klečanje i podilaženje je vazda bilo u funkciji jačanja Srbije i u funkciji ispunjenja srpskih nacionalnih interesa i državnih aspiracija. Šef diplomatije Srbije i Crne Gore, se jako potresao zato što sam, navodno, uvredio ambasadora SAD u Beogradu Majkla Polta, što, uzgred budi rečeno nije istina. Niti sam ga uvredio, niti sam imao nameru da to učinim. Ali, nije reagovao kada je Stipe Mesić u Srebrenici izjavio da su Srbi tamo počinili genocid, nije odreagovao kada je isti taj predsednik Hrvatske izjavio, da će priznati Crnu Goru kao nezavisni državu bez obzira pod kojim uslovima bio izveden referendum i bez obzira na stav ostatka međunarodne zajednice, nije odreagovao na desetine, na stotine grubih uvreda i blaćenja Srba i Srbije od strane i “ale i vrane”, uključujući tog istog njegovog sagovornika Shefera, koji je izjavio da je rat protiv Srbije 1999. godine bio pravedan i legalan. Drugim rečima, on ne reaguje kada se Srbija pljuje i blati, od strane velikih i malih zverki u međunarodnoj zajednici, a pogodilo ga je što sam izjavio da su bivši ambasador Montgomeri, sadašnji ambasador Polt i ambasador za ljudska prava Prosper, trećerazredni donosioci odluka u američkoj strukturi moći. To što sam izjavio je strogo tehnički opis njihovog statusa, zna se ko su prvorazredni. To su Buš, Čejni, Bramsfeld, Kondolisa Rajs; drugorazredni su članovi i presednici spoljnopolitičkih odbora u Predstavničkom domu i Senatu, to su ljudi van normalnih struktura moći, ali vrlo uticajni, autsajderi kao što je Ričard Holbruk. Ovo je trećerazredna ekipa u smislu empirijskog opisa, a ne nekog vrednosnog stava. Za ljude, nezdravo fascinirane Amerikom, kao što su ministar Drašković i njegov savetnik Rade Stojanović, nezamislivo je da bilo koji Amerikanac može biti ma šta drugo nego prvorazredan i zato se oni ponašaju na jedan denuncijantski način. Onog trenutka kada u Beogradu bude postojala jedna koherentna vlast, u kojoj neće biti razmimoilaženja između predsednika Srbije i premijera Srbije, između šefa diplomatije savezne države i šefova resornih ministarstava, tada ćemo i imati jednu nacionalnu strategiju opstanka. Srbija ulazi u teške trenutke, u sledećih godinu dana biće rešena i sudbina Kosova i sudbina zajedničke države, i sudbina Republike Srpske i pitanje odnosa prema Haškom tribunalu i sudbina odštetnih zahteva zasnovanih na haškim presudama, a pre svega na velikoj srebrničkoj laži. U taj period, Srbija, nažlost, ulazi krajnje nepripremljena, sa jednom nekoherentnom političkom ekipom gde i dalje leva ruka ne zna šta radi desna, gde i dalje jedan ide u klin, a drugi u ploču.
Važite za nekoga ko se na zapadu zalaže za legitimne srpske nacionalne interese. Nazvali su Vas, tačnije Jevrem Brković, “zloglasnim vođom srpske Alkaide iz Čikaga”. Čime ste se zamerili Milu Đukanoviću i šta mislite o dezintegraciji federacije, odnosno, nezavisnoj Crnoj Gori?
- O Jevremu Brkoviću njegova biografija govori dovoljno. Za vaše čitaoce koji nisu upućeniji u njegove lične ideosinkrazije dovoljno je reći da on žali što Crna Gora nije prišla uniji sa Rimom i priznala rimskog papu za šefa crnogorske crkve još nekoliko stotina godina unazad, jer bi onda bila zaista autentična i svoja, a ne, podložna Svetosavskim zamagljivanjima izvornog, kako on tvrdi, crnogorskog identiteta, koji u stvari nije ništa drugo, nego južnohrvatski identitet u sprezi sa rimskim i venecijanskim duhom i interesima.
To što me dotični gospodin optužio da sam srpski “terorista iz Čikaga” ima svoje korenove u jednom tekstu koji je izašao u jednoj crnogorskoj proseparatističkoj novini koja se zove “Nedjeljni žurnal” gde je iznesena tvrdnja da sam uputio preteća pisma Milu Đukanoviću iz Čikaga. Reč je o jednom grubom i vrlo primitivnom falsifikatu. Čak, da su se potrudili da to izvedu malo uveljivije i da to onako izglancaju na način koji bi mogao da liči na nešto što sam ja napisao, možda bi me i više pogodilo, ali svejedno, stvar je bila ozbiljna. Ja sam pre toga doveo jednu ekipu stranih stručnjaka da pod okriljem Pokreta za zajedničku državu održe tribine širom Crne Gore na temu “Budućnost Crne Gore posle razdvajanja” i oni su se koristili analitikom da upozore, da bi sudbina Crne Gore bila vrlo slična sudbini Makedonije. Znamo šta se njoj desilo sa Ohridskim sporazumom 2001. kad je postala država sa ograničenim suverenitetom, gde jedna trećina njene teritorije nije više pod kontrolom Vlade iz Skoplja. Umesto da uđu u argumentovanu debatu sa stručnjacima Rokford instituta, režimski poslušnici u Podgorici su eto, pokušali da nameste jednu sitnu udbašku priču, tobože mojim pretnjama Milu Đukanoviću.
Doktorirali ste na ustaškom pokretu. Srbi su istorijske žrtve genocida i etničkog čišćenja. Kako komentarišete jednostrano ponašanje međunarodne i domaće diplomatije u slučaju Srebrenice?
- Ono se potpuno uklapa u jednostrano ponašanje koje ima svoj kontinuitet još iz 19. veka. Što se Srebrenice tiče, imamo posla sa jednom tipično postmodernom mitomanskom fabrikacijom, sa jednim pokušajem stvaranja nečega ni iz čega, drugim rečima, iz jednog kontinuiranog međunacionalnog sukoba koji na području Srebrnice traje od kraja 1992. godine do leta 1995. izvučena je samo jedna epizoda. Početak tog sukoba, najkrvavije njegovo rasplamsavanje je pokolj Srba od strane muslimanskih mudzahedina predvođenih Naserom Orićem u zimu 1993. godine, konkretno, na Badnje veče i na Božić. Kulminacija tog procesa je došla u julu 1995. godine sa likvidacijom izvesnog broja boraca iz srebrničkog dzepa i sasvim, dopuštam i tu mogućnost, izvesnog broja nedužnih civila muškog pola između 18 i 50 godina starosti, ili tu negde. Ali, da je bilo reči o genocidu ne dolazi u obzir, to su gluposti, genocid uključuje uništavanje i beba u kolevci, i staraca, i žena. Genocid su sprovodili naravno, Hrvati i Muslimani nad Srbima u periodu 1941-45. i to je bio jedini genocid na teritoriji Balkana u 20. veku. Da li je reč o masakru, sasvim moguće, o maskru sasvim uporedivim sa onim što se događalo Srbima u Bratuncu i okolini, što se događalo Srbima u Sarajevu, Srbima u Mostaru, Srbima u Krajini, Srbima u zapadnoj Slavoniji, i tako dalje. Svaki rat je tragedija, ratovi na području Balkana su posebno tragični, zato što neminovno kače i civile. Srebrnica se uklapa u kontinuum balkanskih ratova od 1941-45. preko 1991/ 92/95. do 1999. na Kosovu. Srbima je istina o Srebrnici preko potrebna i ona ne izlazi iz parametara onog što su sami Srbi iskusili u ratovima za jugoslovensko nasleđe, a posebno u poređenju sa genocidom nad Srbima 1941-45.
TEROR NAD SPC - NEMORALNO ĆUTANJE MEĐUNARODNE ZAJEDNICE
Dogodilo se i hapšenje mitropolita Jovana u Skoplju. Koliko je Srpska pravoslavna crkva ugrožena i kakvi su komentari u Americi?
- Komentara u Americi nema. Nasuprot onome što bi se desilo da je recimo novopazarski muftija ili beogradski muftija, ne samo uhapšen i osuđen na zatvorsku kaznu, nego samo priveden, i da mu je eventualno pretresen stan. Ono što se dogodilo parohu Paljanskom i njegovom sinu sa premlaćivanjem od strane NATO-a i ono što se događa non-stop mitropolitu Amfilohiju i mitropoliji Crnogorsko-primorskoj u vidu medijskih napada, u vidu neprekidnog pritiska vlasti i ilegalnih upada u crkvene objekte od strane sektaša, tzv. Crnogorske pravoslavne crkve, samo predstavlja ilustraciju terora kome je podvrgnuta Srpska pravoslavna crkva van same Srbije. Ono što se dogodilo u Skoplju, predstavlja najdrastičniji primer kršenja nacionalnih, verskih i ljudskih prava jednog crkvenog velikodostojnika, a izostanak adekvatne reakcije međunarodne zajednice već sam po sebi dovoljno govori, sa kakvom zajednicom imamo posla. Ona koristi principe situacionog morala, a ne apsolutnog, a situacioni moral nije ništa drugo nego nemoral.
NJIHOV CILJ JE UNIŠTENJE VOJSKE
A propo suverenitetu i integritetu jedne zemlje, koliko na ustrojstvo vojske i službi državne bezbednosti mogu uticati obične civilne i nevladine organizacije u svetu i zahtevati njihovu “transparentnost” onako kako se to događa kod nas?
- Vrlo malo, zato što u Americi recimo, postoji agencija za nacionalnu bezbednost NSA, koja je potpuno van oka javnosti, ne zna se čak tačno ni koliki je njen budzet, u Francuskoj postoji Sirete, U Engleskoj postoji služba MI6. Bilo bi naprosto smešno govoriti o transparentnosti tih ustanova, one se, naravno, zasnivaju na, jasno hijerarhijski definisanom ustrojstvu koje je u nadležnosti vrhunskih donosilaca odluka, konkretno predsednika SAD, predsednika Republike Francuske, premijera britanske Vlade, ali, da tu sad mogu da se pojavljuju nekakvi nevladini aktivisti, pogotovu kad bi bili finansirani iz stranih zemalja, recimo Kine ili Rusija, kao što je kod nas slučaj sa nevladinim sektorom koji je finansiran iz zapadnoevropskih i američkih izvora, i da pokušavaju da dobiju podatke koji se tiču funkcionisanja takvih ustanova, to bi bilo naprosto smešno. Budite sigurni da u zapadnim zemljama postoji još uvek zdrava doza svesti o nužnosti zaštite nacionalnih i državnih interesa na način koji ne zadire u transparentnost parlamentarne procedure.
Nije li onda apsurdno i licemerno ono što se događa našoj vojsci?
- Naravno da jeste, ali njihov cilj nije uopšte transparentnost, njihov cilj je uništenje vojske, kao što im je cilj uništenje svih drugih nacionalnih institucija od SANU, preko Vinče, do Univerziteta, do Srpske književne zadruge i naravno Srpske pravoslavne crkve.
Kako nazivate “Njih”?
- Ne moram da ih nazivam, oni dovoljno već govore sami za sebe. Meni je drago što se ponašaju kako se ponašaju, iz razloga što time jako pomažu očvršćenju i osvešćenju Srba i njihovog sagledavanja šta im se zaista iz te kuhinje sprema. Kad bi bili lukaviji i veštiji, možda bi bili i uspešniji.
ZAŠTITA OD SVETSKOG TERORIZMA - BEZ AVANTURA NA BLISKOM ISTOKU
Kao spoljnopolitički urednik i kolumnista “Hronike” kompetentni ste da procenite kako će se razvijati međunarodna politička situacija s obzirom da je u ovom trenutku Iran odbio sve ekonomske i političke ustupke i pogodnosti i nastavio za razvojem nuklearnog programa?
- Iran je vrlo tvrd orah i ne verujem da ćemo imati ponavljanje iračke operacije zato što bi to bio prekrupan zalogaj za američku vojnu strukturu koja je ionako prenapregnuta dosadašnjim okolnostima. Opasnost je prvenstveno u tome što postoji jedna suprotnost američke politike koja teži globalnom hegemonizmu, a istovremeno kod kuće i dalje dopušta islamskim imigrantima da ih preplavljuju, da neometano i dalje naseljavaju Ameriku i time pružaju mogućnost petokolonaškim aktivistima iz redova dzihadista da uspostave svoje baze na američkom tlu. To se uveliko desilo i zapadnoj Evropi. Sve dok Zapad bude žrtva sopstvenog samozavaravanja, da postoji nekakav tolerantni, miroljubivi islam, koji je zaista autentični i da postoji neka marginalna grupa terorista koji izneveravaju učenje tog izvornog islama, oni će biti osuđeni na ponavljanje i 11. septembra, i Madrida, i Londona, i Kazablanke, i Istanbula... Tek kada budu spoznali da u samoj srži autentičnog islamskog učenja postoji potencijal za terorističku interpretaciju, onda će shvatiti da je jedina odbrana, zahtev za redefinisanje zapadnog prostora kao nečega što pripada zapadnim nacijama, a ne otvaranje dveri multikulturalizmu. Neometani priliv novih miliona islamskih imigranata je garancija novih, još neviđenih terorističkih napada koji se neće zaustaviti pre nego što se nad jednim od velikih zapadnih gradova ne nadnese zloslutna nuklearna pečurka.
Koliko Srbija u ekspanziji islamskog terorizma može biti potencijalna žrtva?
To će najviše zavisiti od same Srbije. Ukoliko se bude nudila kao saučesnik u avanturama na Bliskom istoku o kojima nije ni na koji način odlučivala, onda će ta opasnost biti daleko veća. NJena je nužnost sada da se okrene sebi i da bude prvo i pre svega sposobna da redefiniše sopstveni identitet i sopstvene interese, pre nego što se bude upuštala u ma kakvu kombinatoriku u kojoj bi vadila tuđe kestenje iz vatre.
NIŠTA OD EU
Šta predlažete u tim budućim evropskim ili nekim drugim integracijama, s kim se udruživati, ko nam je strateški partner, kakva nam je uopšte budućnost?
- Što se strateških partnera tiče, niko Srbiju neće tretirati kao ozbiljnog partnera dokle god ona bude potpuno rastočena i sa totalnim odsustvom osećaja za nacionalne i državne interese koje vredi štititi, braniti i zastupati na jedan trezven i racionalan način. Dakle, sve dok Srbija bude ovakva kakva je sada, ona će biti tretirana kao Alajbegova slama kojom mogu da se nagrađuju svi okolni narodi i da svoje interese ispunjavaju, a taj proces uopšte nije okončan. Tu su još uvek na tepetu i Raška oblast, i Preševska dolina, i sever Bačke i eventualno danas-sutra i Homolje, istočna Srbija, i Braničevo, i Banat. Dokle god se Srbija ne trgne i ne shvati da treba negde povući crtu i da sebe treba reafirmisati kao narod, naciju i državu dostojnu poštovanja, partnera jednostavno neće biti, jer bi i potencijalni partneri odbijali da Srbiju uzimaju ozbiljno. Što se evropskih integracija tiče, ta je odluka već doneta u ime Srbije ishodom referenduma u Francuskoj i Holandiji, u maju mesecu ove godine. Apsurdno je govoriti o ulasku u Evropu, Srbija jeste u Evropi i geografski i duhovno, i istorijski i kulturno od samog svog nastanka, ali ulaska u Evropsku uniju neće biti i to na duge staze. Glavni razlog u pozadini toga, premda je to politički nekorektno da se kaže u jednoj Nemačkoj i Francuskoj jeste odbijanje Evropljanja da Tursku prime u svoje redove, jer su svesni da bi to bio kraj Evrope, odnosno, da bi se onda potiho i na mala vrata završio proces koji je počeo sa invazijom Otomanske imperije u poznom srednjem veku i koji je naizgled bio okončan sa porazom turske opsade Beča 1683. godine. Dakle, veoma će biti interesantno kako će politički vrh ove zemlje objasniti činjenicu, da u tim evropskim integracijama oni mogu da nastave da pričaju i da ponavljaju obećanja koja će im davati beznačajni briselski birokrati, ali ni u supsantivnom smislu sledećih 20 godina nove zemlje neće biti primane i da od tih Evro-atlantskih integracija što se Srbije tiče do daljnjeg nema ništa.
Kako ćete se braniti od anateme da ste srpski nacionalista?
- Ja ne želim Srbiji ništa više, ni bolje, ni specijalnije od onoga što Žak Širak želi Francuskoj, DZordz Buš Americi i svakako želim manji ekskluzivizam u pogledu srpskih nacionalnih i državnih interesa, nego što Stipe Mesić želi svojoj Hrvatskoj, ili što Adem Demaći želi svojim Albancima.
BOJIM SE DA SE SRBIJA PRETVARA U NEOKOLONIJALNU SATRAPIJU...
Šta zamerate Koštunici i šta mu savetujete?
- Ne mogu da kažem da Koštunici ma šta zameram, jer je on čovek na mukama i ne znam ni ja, kako bih se postavio u sličnoj situaciji? Ono što bih mu od sveg srca savetovao je, da ne isključi mogućnost dvojne koalicije sa Srpskom radikalnom strankom kao sredstvom prevazilaženja jednog nemogućeg stanja, jer, u ovom trenutku imamo nemoguće stanje da je diplomatija SCG i Ministarstvo odbrane SCG u rukama ljudi sa krajnje neizvesnom lojalnošću, i s krajnje neizvesnim ličnim i profesionalnim ambicijama i ciljevima. Da u toj istoj koaliciji na nivou Vlade Srbije, SCG ima jednu stranku koja se ambivalentno odnosi prema pitanju budućnosti državne zajednice, a to je G17 plus. Ta ista stranka svojom politikom precenjenog dinara i potpuno iracionalnim uništavanjem domaćeg bankarskog sektora i otvaranjem dveri jednoj, ne samo divljoj privatizaciji, nego i divljem uvozu i podilaženju uvozničkom lobiju po cenu uništavanja ostatka ostataka srpske proizvodnje, pretvara Srbiju u jednu neokolonijalnu satrapiju koja neće više biti sposobna da proizvodi ma šta, već će samo izvoziti ono malo primarnih proizvoda što još ima.
NISU ME PRIVELI U CG
Na to sam ja, protivno njihovim očekivanjima uzvratio tako što sam otišao u Podgoricu, održao konferenciju za štampu u sedištu Pokreta za zajedničku državu i rekao da time optužuju i Ameriku za terorizam. Ako su spremni da iznesu tvrdnju da ja iz Čikaga kujem zavere protiv života Mila Đukanovića i protiv stabilnosti Crne Gore, to je optužba za terorizam. Ako Amerika terorizam toleriše na svojoj teritoriji, znači oni optužuju Vašington da, uprkos svojoj retorici o ratu protiv terora, zapravo toleriše jedno tvrdo jezgro srpskih ekstremista koji su spremni na nasilje, eto, protiv šefa vlade Republike Crne Gore. Rekao sam da je to ozbiljna optužba, za koju, ako imaju dokaze, moraju da ih proslede FBI-u , a ako ih nemaju, da se pokriju ušima i da priznaju da su lažovi. Trenutno je sudski proces u toku. Podneo sam tužbu i protiv lista i protiv njegovog urednika lično, a podneću i protiv države Crne Gore, jer list se pravda time da je materijal došao iz Agencije za državnu bezbednost. Ukoliko je Agencija uputila taj materijal listu, ona je prekršila zakon, jer jedini ovlašćeni primaoci njenih dokumenata su ili tužilaštvo, ili policija, radi privođenja. Ja sam u Crnoj Gori bio u tri navrata sada i nisam priveden, to dovoljno govori samo za sebe.
ZORICA LEŠOVIĆ STANOJEVIĆ

0 Comments:

Post a Comment

<< Home

Name:

Powered by Blogger