Saturday, September 02, 2006

Sumrak zapada i uspon džihada

СУМРАК ЗАПАДА И УСПОН ЏИХАДА
Срђа Трифковић

Кобна алијанса француског просветитељства и франкфуртског критицизма тежи да створи глобалну, универзалну цивилизацију, али успева само у једноме: да широм отвори капију варварима, како онима споља, оличеним у 25 милиона потенцијалних или активних џихадиста у Европској Унији, тако и онима изнутра, који величају културу смрти и негују негацију свега лепог, доброг и истинитог.

«Запад» се обично дефинише као цивилизација која обухвата три главне традиције: грчко-римску класику, хришћанство и просветитељство. Најважнија међу њима јесте хришћанска традиција. Она је преузела многе елементе паганске класике, али их је озарила светлошћу више, библијске истине.

Плодови су се показали невероватно богатим. Дух критичког преиспитивања, који је битан за развој знања, индуктивна мисао, умна довитљивост, научни развој и материјални просперитет, били су укорењени у вековима духовног и моралног развоја утемељеног на та три стуба. Индивидуалност, понос слободних житеља грчких полиса и предимперијалних Римљана припадништвом демократским заједницама, вољна дисциплина швајцарских копљаника, немачких Landsknechta и Наполеонове старе гарде, грандиозна постигнућа градитеља катедрала и пруга, проналазача вакцина и композитора кантата, имали су заједнички именитељ у дисциплини духа и тела. Постизање тренутног задовољења сопствених жеља – својствено ваневропским културама уз изузетак далекоисточних – није било својствено западном духу нити у складу са захтевима европске науке и технике. До дан данас самостално копирање плодова западног ума – од авиона и компјутера до спасоносних лекова и смртоносних крстарећих ракета – није могуће нигде у свету без прихватања темеља тих достигнућа: духа критичког преиспитивања и самодисциплине.

Класика, хришћанство, просветитељство. «Запад» представља како синтезу те три традиције, тако и плод њиховог међусобног сукобљавања. За разумевање савременог Запада, међутим, посебно је значајан обрачун просветитељства са хришћанством. Он је започео пре три века и још увек траје.

Треба нагласити да се и сама традиција просветитељства изнедрила из хришћанства, али се потом отргнула контроли и себе утемељила на арогантном ставу да мистерија људског постојања и проблем утемељења друштва морају да буду решени од стране самога човека и уз искључиви ослонац на његов разум. Максимилијан Робеспјер, Владимир Иљич Лењин и Хавиер Солана представљају три само наизглед различита наследника просветитељства; корени су им исти.

Појам «западна цивилизација» релативно је новог датума: налазимо га први пут на почетку 20. века, а у ширу употребу ушао је тек између два светска рата. Географска одредница чини је различитом од већине других цивилизација (хиндуистичке, кинеске или исламске, на пример) које су идентификоване са одређеном верском традицијом. Додуше, сами Западњаци су своју цивилизацију до епохе просвећености спонтано поистовећивали са «хришћанством», схваћеном не само у верском него у ширем, корпоративном смислу: Christendom, хришћански свет. Дехристијанизација западне интелектуалне елите, која је узела маха у столећу које је уследило после верских ратова 16. века и друге опсаде Беча 1683, довела је до укидања тог појма. Огромна већина обичног света и даље је веровала у Христа, западне цркве су кроз читав 19. век мање-више успешно одолевале секуларизујућим ефектима двеју револуција, француске и индустријске, али «Запад» више није био синониман са «хришћанским светом».

Појам «Запада» као цивилизацијске категорије добија своју зрелу форму тек у време хладног рата (1946-1991). У сукобљавању са тоталитарним «истоком» и сам концепт «западне цивилизације» у прве две деценије после Другог светског рата добија карактер идеологије са којом су се – барем у прво време, тј. током педесетих година – поистовећивале владајуће елите западне Европе и северне Америке. Већ средином шездесетих, међутим, долази до нагле и неочекиване промене. «Западна цивилизација» бива изложена систематском нападу изнутра, од стране припадника млађе генерације владајуће културно-академске елите. Генерација «бејби-бумера» свој грамшијевски дуги марш кроз институције је данас практично већ завршила заузећем кључних полуга власти и контроле. Они су свуда: од бирократске пирамиде Европске Уније и политичких тела НАТО пакта до управа транснационалних корпорација, медијског система, индустрије забаве и свих водећих академских и аналитичких институција.

Њихова обједињујућа карактеристика јесте аверзија према хришћанству, дубока и исто онако непоколебљива као што је била аверзија француских јакобинаца и чекиста. Од средине 60-тих наовамо доминантне елите Запада све изразитије одбацују два елемента сопственог цивилизацијског наслеђа: антику одбацују нехајно (и Сократ, и Платон, и Аристотел су само «мртви бели мушкарци»), а хришћанство са устрепталим жаром. На сцени остаје само просветитељство, овога пута разуларено и хтонски тријумфално у слављењу абортуса, пилуле, промискуитета, содомије и свих могућих облика девијантности. Његово идеолошко чедо, либерализам, добија своју зрелу, тоталитарну форму под плаштом прогреса, демократије и слободних тржишта.

Напад на хришћанство на Старом континенту до сада се показао далеко успешнијим него у Америци. Хришћанске цркве у Европи традиционално су имале посебно снажну везу са световним институцијама: англиканска са британском круном, католичка са троном или државом у Шпанији, Аустрији, Ирској, Белгији итд, а православна са грчком државом. Како је политички естаблишмент тих земаља падао под контролу либерално-демократских постхришћана (тј. антихришћана), тако је естаблишмент западних цркава бивао увучен у безуспешне покушаје да се прилагоди духу новог времена правећи му уступке и тражећи компромисе. Цена је била катастрофална.

Насупрот томе, у Америци су хришћанске «деноминације» већ вековима независне и од државе и једне од других. Америка је од самог почетка имала својеврсно слободно тржиште верских убеђења и институција, тако да су «деноминације» биле релативно имуне на дегенерацију световних институција које је од краја 1960-тих у пуном јеку. Данашња Америка није «хришћанска земља» и њене владајуће елите су сушта супротност хришћанским идеалима, али вера у Христа представља до дан данас веома важан, за десетине милиона Американаца, штавише, кључни аспект њиховог постојања. Презрени од сопствене елите, амерички хришћани данас представљају последње територијално компактне и бројчано значајне носиоце «западне цивилизације» у изворном значењу тог термина.

Што се елита тиче, једина призната традиција јесте просветитељска. У Северној Америци она има британску форму, са акцентом на личној слободи и «људским правима» загарантованим институцијама либералне демократије, као и на слободном тржишту. У континенталној Европи акценат је на дирижизму: француској варијанти просветитељске идеологије, која истиче рационализам елитне класе оличене у бирократским институцијама. У оба случаја, заједничка је тежња ка уклањању античко-класичне, а поготову хришћанске компонентне «западног» цивилизацијског наслеђа. Та је тежња присутна на обе стране Атлантика. У оба случаја циљ је да економија буде глобална, друштво мултикултурно, становништво мултирасно, политички систем транснационални, а етика функционална. Свесно се тежи светској, глобалној цивилизацији у којој ће постнационалне елите спроводити и администрирати своје моделе људских права, концепта уздигнутог на пиједестал секуларне религије.

КОБНА ФРАНЦУСКО-ФРАНКФУРТСКА АЛИЈАНСА

Док је тзв. ново доба, од Ренесансе до краја хладног рата, било уистину епоха Запада, постмодерно доба 21. века можемо назвати постзападном епохом у којој западно наслеђе не одбацују само незападне културе него и владајуће елите западних друштава. Идеолози постмодернизма већ су пуне четири деценије ангажовани на послу разградње западног наслеђа. На том послу имају здушну подршку постколонијалних идеолога Трећег света – од Фрица Фанона 60-тих до Табо Мбекија данас – али њихова је улога вазда била периферна. Главни непријатељи Запада су на самом Западу. Главни непријатељи су савремени наследници идеологије француског просветитељства и франкфуртског критицизма, чије извитоперене универзалије – преточене у образовне програме државних школа, матрице масовне културе и каноне академског дискурса – чине Запад рањивим и подложним инвазији Ислама који не сумња у себе и није ни најмање подложан морбидном самоиспитивању. Исламска најезда, међутим, само је последица примарног жаришта, које се налази у самом срцу Запада.

Кобна алијанса француског просветитељства и франкфуртског критицизма тежи да створи глобалну, универзалну цивилизацију, али притом успева само у једноме: да широм отвори капију варварима, како онима споља, оличеним у 25 милиона муслимана у Европској Унији, тако и онима изнутра, који величају културу смрти и негују негацију свега лепог, доброг и истинитог.

Једини ефикасан отпор секуларизму и џихаду може доћи кроз обнову и поновну смелу афирмацију потиснутих елемената Запада: хришћанске вере и аутентично европског идентитета. Да би опстали, преостали западни хришћани морају да поново у себи открију теолошку постојаност и доктринарну јасноћу, што им тренутно недостаје без обзира на деноминацију. Без опоравка хришћанске вере и поноса сопственим идентитетом, коначни плод француско-франкфуртског погледа на свет биће демографска и свака друга смрт Запада. Та ће смрт неминовно наступити наступити ако Запад отвори капију додатним десетинама милиона имиграната из Северне Африке и са Блиског Истока. Пропагандисти ислама на Западу, наравно, подстичу управо тај сценарио као легитимну опцију. Они желе да створе утисак да је ислам тек један од равноправних такмаца на тржишту идеја и идеологија данашњег секуларизованог и глобализованог света, али притом не одустају ни за длаку од крајњих циљева апсолутне доминације. Као што смо се уверили на примеру Балкана, ислам ће обилато користити језик, концепте и симболе постмодерног Запада да би га докрајчио.

Европско демографско самоуништење представља јединствен феномен у светско-историјским оквирима. До 2050. европски континент у целини ће имати око 150 милиона житеља мање него данас, али ће се број муслиманских имиграната и њихових потомака више него утростручити. Док древни европски градови попут Берлина, Ротердама, Брисела и Малмеа подлежу туђинској инвазији, неки економисти веле да је тренд неопходно додатно подстицати, до нивоа од око четири милиона имиграната годишње, не би ли се надокнадио очекивани губитак радно способног становништва. Колективна култура смрти елите донела је горке плодове. Становништво Европе остарило је до те мере да ће наставити да се нагло смањује чак и у мало вероватном случају пораста броја новорођених до нивоа који обезбеђује генерацијску обнову[1].

Како тренутно ствари стоје, до краја овог столећа неће постојати „Западњаци“ као припадници етничких група које деле исти језик, културу, историју и претке и који насељавају земље назване својим именом. Притом, да иронија буде потпуна, европски народи у опадању подвргнути су индоктринацији владајуће елите са циљем да поверују – или пак да под принудом прихвате – да је демографски преокрет заправо благослов мултикултурализма који обогаћује њихова друштва и чини их узбудљиво разноликим.

Запад губи способност да се дефинише па самим тиме и одбрани, што представља Алахом дану погодност за милионе имиграната чија је асимилација немогућа јер су испуњени дубоким презиром према друштву-домаћину. Презир се систематски претач у мржњу трудом џиновске мреже џихадиста које данас постоје у свим земљама западно од некадашње „Гвоздене завесе“, са средиштем у стотинама џамија и исламских центара. Овај процес битно је различит од таласа имиграције у Северну Америку у 19. и 20. веку. Нема више ни говора о асимилацији, нема ни помена о прихватању културе земље-домаћина, па чак ни о мирољубивој коегзистенцији.

Хиљаде младих Арапа који су дивљали улицама француских предграђа у јесен 2005. кличући Алаху акбар! нису били примарно мотивисани гневом због наводне дискриминације или незапослености. Они су пре свега били мотивисани презиром и мржњом према друштву-домаћину, са којим не осећају ништа заједничко. Европа је данас подвргнута процесу који мање личи на миграције а више на инвазију са геополитичким циљевима. Та се инвазија спроводи под заштитом либералних идеала толерантности, који су у дискурсу савременог Запада уздигнути на ниво неприкосновене мантре. Захваљујући томе џихадисти освајају терен, арогантно самоуверени и заштићени политичком коректношћу друштва-домаћина.

Затварање очију владајуће западне елите пред злоупотребом гостопримства од стране исламиста и даље се наставља у име тзв. мултикултурализма и људских права. Стара мантра, која би требало да је одавно дискредитована чињеницама, укорењена је у неспособности секуларно-либералних западних елита да поимају своје земље као стварне а не само функционалне заједнице, да их доживљавају као заједнице поникле из многих генерација заједничких предака, укорењене у континуитет заједничких историјских сећања и културних завештања. Елите одбијају да третирају своје земље као целине које припадају народима који су их створили, који их још увек већински настањују и које носе име тих народа. Неспремност да се фанатичним дошљацима који злоупотребљавају гостопримство државе-домаћина упути јасан сигнал, на пример хапшењима и депортацијама илегалних имиграната и оних који следе пут џихада, проширила се на обе стране Атлантика.

ОД БРИТАНИЈЕ ДО БРИТАНИСТАНА

Како описани процес изгледа у пракси приказаћемо на примеру Велике Британије, премда исти синдром постоји широм западног света.

Премијер Тони Блер, ватрени заговорник рата против Србије 1999. и независности Косова и Метохије данас, изјавио је – непосредно након 11 септембра 2001. – да „оно шта се десило у Америци није било дело исламских терориста, није било дело муслиманских терориста“, јер су починиоци „прекршили су сва исламска начела“. Он је изнео тврдњу да је „ислам мирољубива, толерантна религија... са којом делимо исте вредности и једнако поштовање према неповредивости људског живота.“

Као одјек премијерових речи звучало је и обећање бившег министра унутрашњих послова Џона Денама, изговорено две недеље касније, да ће исећи „рак исламофобије“ који је инфицирао Британију, уз изјаву да је „истински ислам религија мира, толеранције и разумевања.“[2] У складу са инструкцијама ЕУ за борбу против „исламофобије“ он је упозорио медије да избегавају предрасуде према муслиманима. Др. Ричард Стоун, председавајући Комисије за британску исламофобију (Commission on British Islamophobia), отишао је корак даље и предложио усвајање драконских закона против носилаца „антимуслиманских предрасуда“.[3] Његова Комисија жестоко је критиковала британске установе због „неуспеха“ у суочавању са „институционалном исламофобијом“ и заложио се за медијску цензуру и увођење гарантованих квота за запослење у циљу укључивања већег броја муслимана у јавни живот. И врховни државни тужилац придружио се Стону и изразио забринутост да ће рат против тероризма утицати на отуђење муслимана у Великој Британији.[4]

Тако је створена атмосфера у којој је баук „исламофобије“ – стигматизоване и правно и морално – већ 2001. постала средство за гушење ма какве озбиљне дебате о узроцима тероризма. Од тада је на хиљаде људи изгубило животе на Балију, у Москви, Казабланци, Истанбулу, Мадриду, Беслану, Шарм-ел-Шеику, Најробију и мноштву других места. 7 јула 2005, дошао је ред и на Лондон. Бомбаши-самоубице – четворица младих британских држављана муслиманске вероисповести – рођени су и одрасли у Енглеској и похађали су британске државне школе. Мрзели су ту земљу са таквим жаром да су били спремни да жртвују сопствене животе у подухвату у којем су убили 52 људи, а ранили преко 200. Мохамад Сидики Кан, вођа бомбаша-самоубица, начинио је видео-запис у којем је изјавио „Ми смо у рату и ја сам војник.“[5] Само је на први поглед парадоксално да се редови ових потенцијалних војника шире упоредо са сазревањем младих муслимана рођених у Великој Британији.

Код већине британских муслимана друге и треће генерације упадљива је снажна религиозност. На питање колика је улога ислама у њиховим животима, 45 процената учесника једног истраживања међу студентима одговорило је да ислам игра улогу у сваком аспекту њихових живота, док је 48 процената рекло да ислам игра улогу у већини ствари које раде. Ово је у оштрој супротности са резултатима сличног истраживања међу британским немуслиманима, од којих је 66 процената одговорило да религија не представља значајан чинилац у њиховим животима.[6]

Према детаљној анкети обављеној за Daily Telegraph јула 2005, један од четворо британских муслимана саосећа са мотивима терориста, док шест процената сматра да су бомбашки напади били „потпуно оправдани.“[7] У апсолутним бројевима, то значи да у Британији има више од 100.000 муслимана спремних да изведу терористичке нападе или да подрже оне који то учине. Поврх тога, знатна већина – 56 процената испитаника – каже да, без обзира да ли подржава терористе или не, има разумевања за њихове мотиве. Степен отуђења муслимана од британског друштва запањује: трећина њих верује да је „западно друштво декадентно и неморално и да муслимани треба да допринесу његовом крају.“

И после лондонских напада, међутим, британски естаблишмент је остао неуздрман у убеђењу да су њихови починиоци по дефиницији отпадници од истинског ислама. Заменик лондонског шефа полиције, Брајан Падик, изјавио је да кривци „сигурно нису исламски терористи, јер ислам и тероризам напросто не иду једно с другим.“ Поновио је, готово дословно, уверавања Тонија Блера на исту тему изговорена четири године раније. Сличну изјаву дао је и градоначелник Лондона Кен Ливингстон и безбројни званичници. Сидики Кан и другови умрли су за ислам, али елита и даље инсистира да тако нешто није могло да се догоди.

Блеризам прожима академску аналитику. Јулске експлозије „послужиле су јачању спознаје широм ЕУ да је потребна што ефикаснија интеграција досељеника и њихове деце у наша друштва различитости“, пише Сара Спенсер из Центра за миграције при Оксфордском Универзитету у једној студији под покровитељством ЕУ. Морамо превазићи опседнутост безбедношћу и страх од радикализације, каже она, и муслиманима пружити бољи приступ запослењу, становању, здравству, образовању и грађанским активностима. Сама помисао да су муслимани можда несклони интеграцији и прихватању статуса пуког дела једног већег мноштва, непојмљива је менталном склопу блеристичке елите.

Подилажење и угађање духу џихада има гротескне облике. У номинално енглеском граду Олдаму 2000. године локални градски савет је уклонио на десетине уметнички вредних, старомодних саобраћајних знакова од кованог гвожђа. То су учинили зато што су знакови на врху имали рељеф градске маскоте – сове – што је по мишљењу одборника било потенцијално увредљиво локалним муслиманима, који су се противили како неверничком концепту «тотемских» слика тако и хералдичком симболизму старе, монокултуралне и расистичке енглеске прошлости.

Исти вид дефетизма захватио је и културу, чак и пре панике око данских карикатура. У јесен 2005 поставка драме Тамерлан Велики Шекспировог савременика Кристофера Марлоуа грубо је цензурисана. Критичке опаске ауторовог јунака на рачун Мухамеда уклоњене су из представе, а кључна сцена драме, у којој Тамерлан спаљује Куран, напросто је избачена. Редитељ Дејвид Фар отворено је признао да је интервенисао да не би разгневио муслимане.[8] Ништа није боље ни у правосуђу. Шеријат садржи одредбу да немуслиман не може да сведочи против муслимана на суду, а Олд Бејли – Централни кривични суду Лондона – прихватио је тај концепт. Један судија забранио је Јеврејима и хиндуистима да служе као поротници на суђењу Абдулаху ел-Фајсалу, оптуженом да је наређивао убиства „неверника“.[9] Притом је, наравно, савршено незамисливо да се муслимански поротници искључе са суђења „исламофобима“.

Чак и пре него што је „афера Ружди“ пре непуне две деценије дала прилику муслиманима у Великој Британији да опробају снагу у отвореном противљењу законима и држави, Исламска фондација у Лестеру је објавила Декларацију којом је објављен, urbi et orbi, крајњи циљ исламске заједнице на британским острвима, а то је промена постојећег британског друштва у „исламско друштво засновано на Курану и Суни, уз ислам ... неприкосновен и доминантан.“ Само једну генерацију потом, џамије и исламски центри су се раширили по целој Британији и представљају кичму мреже за подршку терористима. Џамије су постале места окупљања верника који „славе Осаму бин Ладена као хероја.“[10]

Што је тако, треба захвалити добрим делом британском министарству унутрашњих послова.[11] Оно рутински одобрава приоритетан улазак у земљу имамима и мулама из земаља попут Пакистана, који не говоре енглески и не желе да контролишу екстремисте који су преузели њихове џамије.[12] У стотинама исламских вечерњих школа широм Британије муслиманска деца бивају систематски индоктринирана. Поруке које им се уливају у главу, тврде попут камена, веома ефикасно поништавају млаку мултикултуралистичку поруку из наставних програма британских државних школа. Очување лојалности муслиманске дијаспоре у Британији одувек је био приоритет међу мулама, а државни систем им је само олакшао посао.

Немуслимани бивају кажњени ако се пожале. Британски савет (The British Council), установа на буџету пореских обвезника која спонзорише интеркултуралне пројекте а која има и београдску филијалу, отпустила је свог портпарола Харија Каминса због вајкања у лондонском Sunday Telegraph-у да муслимани у Британији имају право исповедања своје вере док исто право није омогућено хришћанима у исламском свету, „упркос чињеници да су хришћани првобитно населили та подручја и представљају легитимне власнике готово сваке муслиманске земље.“[13] Указао је и да муслимани испољавају насилничку незахвалност која достиже врхунац терористичким претњама. Абдул Бари, заменик генералног секретара Муслиманског савета Британије (Muslim Council of Britain), поздравио је отпуштање Каминса, али и изразио „запрепашћење“ што уредник Sunday Telegraph-а такође није остао без посла.

Нови британски наставни програм за државне школе посвећен верском образовању, уз подршку секретара за образовање Чарлса Кларка, спречиће будуће „инциденте“ ове врсте индоктринацијом немуслиманске деце. Мали Енглези обавезно ће учити о лепотама Курана и тако „помоћи јачање мулти-верског, мултикултурног друштва.“[14] Муслимански савет Британије (The Muslim Council of Britain - MCB), једна прикривено про-џихадистичка организација, помаже у изради наставног програма.

Британске службе безбедности одавно се налазе у стању негирања ове претње. Нема озбиљних напора да се развије и ојача обавештајно покривање и способност анализе. Више пута су британски судови тумачили законе о криминалу, азилу и тероризму на начин који је штетан за безбедност а повољан за исламско подземље. Британска полиција непрестано игнорише упозорења да агенти за регутовање екстремистичких група вребају џамије, универзитете и комуналне центре.

«Преобликоваћемо ову земљу према исламској слици», наслађује се шеик Омар бин Бакри, родом из Сирије, донедавно један од најистакнутијих исламских вођа у Великој Британији. Док није напокон осуђен због непобитне пордшке терористима, он је годинама био активан у "борби против расизма и дискриминације" којима су, наводно, изложени муслимани у Британији. Да, он припада и Међународном исламском фронту за џихад против Јевреја и крсташа, који је основао,,, г. Бин Ладен. Са бахатом ароганцијом од које стаје дах, Ал Бакри се хвалио, "Ми скупљамо средства да бисмо могли да наставимо борбу; регрутујемо добровољце; а понекад се старамо о пропагандним потребама ових група у Европи."[15]

Поврх тога, Бакри је годинама неометано водио лондонски огранак Хизб-Ал-Тахрира (Исламске револуционарне партије), која има око 50 ћелија широм западне Европе. Када је октобра 2001. почео авганистански рат, Бакри је изјавио: „Заменићемо Библију Кураном. Хришћани морају да схвате... да нећемо дозволити да наша браћа буду колонизована. Ако то покушају, претворићемо Британију у Босну.“[16]

Занимљиво је да је овај исти Бакри, којем није познато да је Библија одавно замењена у Великој Британији терапеутском државом г. Блера, протеран из Саудијске Арабије 1985. због стварања Ал-Мухаџируна, огранка Исламске револуционарне партије. (Саудијцима, наравно, савршено одговара да Западу лиферују исламске фанатике склоне насиљу, премда их владајућа клептократија у Ријаду не толерише код своје куће.) Живео је у Лондону од 1986, добијајући социјалну помоћ од 500 долара недељно и истовремено позивајући младе муслимане да узму оружје против "противника ислама" – тј. против свих „неверника“ или оних истоверника који не прихватају његову визију. Иако је живео годинама у Великој Британији о трошку њених пореских обвезника, он јује на сва звона оптуживао као "ударну иглу светогрђа која настоји да затре муслимане и исламски калифат". Још 1991, за време првог Заливског рата, према писању недељног листа Мејл он Санди, Бакри је изјавио да је тадашњи премијер Џон Мејџор "легитиман циљ. Ако ико буде у прилици да га убије, мислим да не сме да је пропусти. То је наша исламска дужност и прославићемо његову смрт".

Можемо само да нагађамо колико хиљада Бакрија слободно оперише у Бостону, Диерборну у Мичигену или Патерсону у Њу Џерсију, да о Паризу, Берлину, Амстердаму или Мадриду не говоримо. Широм Велике Британије постоје тврда језгра потенцијалних бораца џихада – мали рпоцевише него довољно за наметање будуђег разорног терористичког рата британском друштву. Експлозије у Лондону 7. јула 2005. само су наговештај кошмара чије се размере могу само наслутити. Међутим, за разлику од ЕТЕ или ИРЕ, лондонски муџахедини мотивисани су идеологијом која велича самоубилачке нападе. Сва четворица рођена су у Енглеској; похађали су њене државне школе које величају мултикултурализам и толеранцију, путовали су са британским пасошима и говорили са јоркширским акцентом. У длаку је иста животна путања убице Теа ван Гога у Холандији, као и низа џихадиста који су ухваћени пре реализације својих планова: поникли су у срцу Запада, али га мрзе са већом жестином од својих родитеља, припадника прве генерације имиграната који су остали културно нееманциповани. Чак и после експлозија у лондонском метроу 7. јула 2005, међутим, британска влада је мање забринута због саме претње него због могућности антимуслиманске реакције и тобожње исламофобије.[17]

Законски оквири спрачавају Британце да се бране од исламског екстремизма, сматра Патрик Содео, англиканац рођен у Пакистану који је одрастао као муслиман а морао је да се пресели у Енглеску да би избегао смртну казну због превере. Ислам није никада научио да постоји као толерантна мањина, упозорава он, и никако не може да се прилагоди западним друштвима: «Очекујем настанак муслиманских аутономних заједница унутар западних земаља где ће оне развијати сопствени образац шеријата. Ислам већ контролише градска језгра, већ имамо сегрегацију и развој шеријата».[18]

ОПАКА СПРЕГА БРИСЕЛА И ВАШИНГТОНА

Допуштањем да настане и да се развија огромна и до сада ненадзирана субкултура суштински непријатељских имиграната, Запад је дозволио појаву алтернативне друштвене и политичке структуре у својој средини где терористи могу да делују практично неоткривени. Западне елите верују да ће обесмишљена масовна култура и индоктринација у државним школама неутралисати све остатке историјског и културног континуитета и етничке самосвојности. Уздају се да ће комбинација софт-порна и конзумеризма, којима су свакога дана изложени сви житељи западног света са сваког светлуцавог екрана и сваке штампане стране, отупети оштрицу исламског фанатизма. Од тога наравно нема ништа, али они никад неће признати да су играли руски рулет – и изгубили. Листа младих муслимана рођених у Европи у редовима терориста, само једна је потврда тог пораза.

Губитак осећања за историју и сопствено место у њој који су искусили милиони западњака (били они свесни губитка или не) иде упоредо са настанком транснационалне хипердржаве у Европи са седиштем у Бриселу, као и идеологије „беневолентне глобалне хегемоније“ у Вашингтону. Ова два менталитета – евро-мундијалистички и амеро-неоконзервативни – само су наизглед супротстављени. У суштини они су два аспекта истог глобализованог универзума. Они први заговарају „мултилатерализам“ у облику „међународне заједнице“ под окриљем УН и Међународног кривичног суда, при чему је ЕУ привремени медијум за пребацивање суверености на ниво наднационалних тела.

И европски мултилатералисти и вашингтонски неоконзервативци деле исту ненаклоност према традиционалним, спонтано настајућим друштвима и културама. Разлике између њих нису везане за заједнички циљ постизања глобалног монизма, него само за средства његовог спровођења. Крај Хладног рата рашчистио је пут за уздизање нове глобалне империје. Нове могућности нашле су се надохват руке учесницима грамшијевског „дугог марша кроз институције“. У привидном поразу револуционарне идеје – оличеном у поразу бољшевизма – либерално-неоконзервативна осовина пронашла је кључ будуће победе своје универзалистичке парадигме коју глобализација чини могућом путем искорењивања традиционалних структура кадрих за отпор.

Глобализација, како у еврократској тако и у неконзервативној одежди, објективни је савезник револуционарног процеса западног самоуништења. Она симултано уништава остатке традиционалних идентитета и култура западних нација и утире пут неповратној демографској промени. Радикални карактер пројекта откривен је у мантри Раса, Пол, Сексуалност, дијалектичкој Сили која покреће историју унапред. Раса, Пол и Сексуалност заменили су Пролетаријат и као угњетену класу – отуда и култ не-беле, не-мушке, не-хетеросексуалне жртве – и као историјски предодређеног весника револуционарне промене.

Класична марксистичка политичка економија пронашла је динамику револуције у неизбежном конфликту између власника средстава за производњу и пролетаријата који нема ништа да прода до свог рада и ништа да изгуби осим сопствених ланаца. Данашњи револуционари из елитне класе – а наговестио их је још Достојевски – увелико надилазе сваку препознатљиву врсту дијалектичког материјализма увођењем метафизичког концепта „жртве“ и читавог мноштва придружених захтева за посебним правима мањина, чиме се утире пут џихаду широм западног света. Само се тако може објаснити зашто са таквим жаром Србима чине зло, на Косову и Метохији, у Босни и Херцеговини и другде: не чине им ништа шта не чине самима себи.

У Летећој крчми Честертон слика декедантну Енглеску која пада под ничеовску верзију ислама. Само један пијани, полулуди Ирац, који премешта знак крчме из места у место и одупире се дехристијанизацији земље, побеђује непријатеље живота. Где ћемо у овим «трезвеним» и «напредним» временима пронаћи пијаног Ирца који чува Веру? У Ватикану? Папа Бенедикт свеснији је опасности од свог претходина, али кобно наслеђе Другог ватиканског концила представља тврдокорну препреку. Када је кардинал Ђакомо Бифи, болоњски надбискуп, изјавио да више не би требало да се издају улазне визе муслиманима и да је хришћанска Европа у опасности да буде преплављена муслиманском најездом, гласови протеста из редова католичке хијерархије киптали су од гнева. Данашњи католици би требало да се подсете на закључак Католичке енциклопедије из 1908: «Ислам је систем домаће деспотије и спољне агресије... Права немуслиманских поданика су неодређена и ограничена, а верски рат је света дужност кад год постоји шанса на успех против "неверника". Средњовековни и савремени мухамедански, нарочито турски, прогони Јевреја и хришћана понајбоља су илустрација овог фанатичног верског и политичког духа.»

Експлозија становништва исламског света и демографски колапс Запада потхрањују убеђење многих муслимана да будућност припада исламу. Погрешно је закључивати да су они просто "заменили" комунисте као главну претњу Западу; то су само два лица исте претње затвореног друштва и затвореног ума. Тоталитарни карактер ислама, сличан комунизму и нацизму, чини ову претњу другачијом по степену од оне која је постојала за време хладног рата, али не по врсти. Она захтева сличан одговор.

ИМА ЛИ НАДЕ ЗА ЗАПАД?

Офанзивни потенцијал зараћених страна даје поуздан знак о исходу сукоба. После Стаљинграда било је очигледно да је Немачка осуђена на пропаст: изгубивши стратешку инцијативу годину дана раније пред капијама Москве, наредне две године крвопролића Рајх је ишао силазном линијом која се завршила у рушевинама Берлина. Са руским дебаклом Наполеон је поражен, мада је стварни крај дошао тек три године после Березине. После Гетисбурга, јужњачка Конфедерација се борила још двадесет безнадежних месеци, али више није било никакве наде да ће доћи до преокрета.

Такав преокрет није постигнут у тзв. глобалном рату против тероризма. Овај рогобан термин брка непријатељеву идеологију са његовом техником борбе или, још горе, са непријатељем самим. У ствари, овај термин се односи на вишестрани сукоб између САД и остатка Запада са једне стране, и мрежом муслиманских активиста надахнутих идеологијом џихада, т.ј. исламским терористима, са друге. Нелагода Европљана и Американаца у отвореном именовању непријатеља тек је један од симптома западне болести коју смо већ дијагнозирали. Да је Сципион позвао Римљане на рат против слонова, Ханибал би умарширао у Рим. Да се Други светски рат вођен стриктно против Гудеријановог блицкрига, Хиљадугодишњи Рајх би опстао још 927 година.

Секуларизам је, од замене хришћанства као водеће светлости "Запада", одбацио ма какву концепцију сопственог друштвеног, географског и културног простора који би требало да буде заштићен као такав. (Бољшевизам је претходно припремио терен на истоку.) Ислам, "екстремни" или "умерени", није пак омекшао. Последице неспознаје биће болне и веома крваве. Наравно, оне могу бити избегнуте ако се муслимани "позападњаче" – тј. постану спремни као и формални хришћани да релативизују своју религију, да јој се по потреби изругују и игноришу њене заповести – или пак ако се христанизују, што се не може догодити уколико не дође до закаснлеог и крајње неочекиваног опоравка духовне и моралне снаге Запада.

Ако се ниједан од ових фриволно оптимистичних сценарија не оствари, као што неће, свет се данас суочава са две алтернативе: са импровизованом одбраном, премда под бљутаво млаким мултикултуралним стегом, или са потчињавањем Пророку. Шта год корифеји мултикултурализма проповедали, суштински изазов јесте како спречити тврду непомирљивост џихада да користи демократска, постмодерна плуралистичка друштва Запада као оруђе своје експанзије. Како спречити џихад да се заклања штитом секуларно-либералне толерантности? Само променом карактера самог Запада!

Та промена није на помолу. У функционално нихилистичком систему вредности западних елита, искушење да се одустане од отпора појачано је после 11. септембра. Стратези џихада су свесни те чињеница. Они се праве да је ислам само један од многих такмаца на тржишту идеја и животних стилова. У нови миленијум су ушли са јаком картом. Пре свега, ислам је "не-бео", ванзападни и антихришћански, што га чини природним савезником западних елита. У исто време он има суштинску предност у односу на млаку идеологију мултикултурне осредњости по томе што нуди Алаха уместо... ничега. Он такође има предност над већином хришћанских деноминација савременог Запада, које више не нуде Бога већ мешавину психотерапије и социјалног рада. Вољне да препусте своја стара светилишта дошљацима који имају тврду веру али не и џамије, оне су у најбољем случају неупотребљиве, у најгорем опасне.

Талас преобраћања у ислам у западном свету после 11. септембра, нарочито међу добростојећим младим белцима, сведочи да је џихадистичка стратегија ослонца на духовну малаксалост Запада сасвим оправдана. "Зелене бригаде" недалеке будућности све више ће се састојати од клонова Кета Стивенса. За постмодерног западног нихилисту који мрзи сам себе и одриче се својих предака, Бин Ладен је личност достојна поштовања: човек са идеалом за који су његови следбеници спремни да умру. Чему се бактати око загонетки као што су Свето тројство и Првобитни грех, питају они, када алтернатива звана ислам далеко више задовољава?[19] Насупрот њој, постмодернистима хришћанство делује одвећ сложено и опскурно.

Поновно откривење идентитета Запада битни је предуслов за ма какву иоле озбиљну стратегију одбране. Победа у рату против терора, ако је уопште буде, биће извојевана у сфери морала и културе. Преостали европски хришћани и њихови прекоморски рођаци, пре свега у Америци, наследници су најплодније цивилизације под капом небеском. Или ће се тргнути и доћи себи спознајом саме те чињенице, или су пропали.

Рат против џихада једино могу задобити једна Америка, Британија, Француска, Италија…које не бомбардују Србију већ је прихватају као природног савезника и саборца у борби за заједнички опстанак хришћанства, преко шест векова након што је жртва Србије макар привремено зауставила отоманску најезду и тиме омогућила Западу да се развије у то шта јесте. Само једним таквим чином те земље и ти народи доказали би да су повратили своју самосвест и обновили своје моралне, духовне и цивилизацијске корене. Ако се то деси, оживљени импулс да се наша заједничка, европска и хришћанска цивилизација брани и да се аутентична култура обнавља, да се бебе рађају и цркве испуне, такође ће неминовно доћи. Вероватноћа касног опоравка је под сумњом; али ове редове исписујемо у молитвеној нади да он није немогућ.

Да Бога нема све би било допуштено, укључивши глобалну победу џихада и претварање катедрале св. Павла у Лондону, св. Петра у Риму и Високих Дечана у џамије, а св. Спаса у Москви и Патријаршије у Пећи у рушевине.

Бога има, међутим. Бога има, па се Његовом милошћу и чуда дешавају. Дешавају се и десиће се. Nil desperandum!

Geopolitika

[1] Europe’s Population at a Turning Point. Österreichische Akademie der Wissenschaften. Беч, март 2003.
[2] BBC News, 29. 9. 2001.
[3] BBC News, 2. 6. 2004.
[4] The Guardian, 7. 1. 2005.
[5] London bombers 'recorded video in Pakistan'. The Daily Telegraph, 4. 9. 2005.
[6] Tom Hundley: Attacks spur identity crisis for Britain. The Chicago Tribune, 16. децембар 2005.
[7] Anthony King: One in four Muslims sympathises with terrorists. The Daily Telegraph, 23. јули 2005.
[8] Dalya Alberge: Marlowe censored to avoid Muslim anger. The Times, 24. новембар 2005.
[9] Carla T. Main: Mad Jews, Hindus & Englishmen. NROnline, 10. март 2003.
[10] The New York Times, 13. септембар 2002.
[11] The Times, 27. децембар 2001.
[12] The Times, 27. dsecembar 2001.
[13] BBC News, Anti-Islam articles officer fired. 2. септембар 2004.
[14] BBC News, Muslims launch school books drive. 12. октобар 2004.
[15] Il Giornale (Milano), 14. oktobar 2000.
[16] The Observer (London), 27. oktobar 2001.
[17] Philip Jenkins, "Nor Shall My Sword Sleep in My Hand", Chronicles, март 2002.
[18] The Washington Times, 16. 1. 2002.
[19] "Allah came knocking at my heart". The Times, 7.1. 2002.

0 Comments:

Post a Comment

<< Home

Name:

Powered by Blogger