Friday, September 01, 2006

VIDOVDANSKA BESEDA

na banketu SNO u manastiru Presvete Bogorodice 25.06.2006.

Srđa Trifković

Evo dođe nam i šestosedamnaesti Vidovdan od onog kosovskog, krvlju ovenčanog i neponovljivog. Broj godina od tada proteklih nebitan je: u tom danu sabrala se sva srpska prošlost, sadašnjost i budućnost. Taj dan, kao nijedan drugi u našoj istoriji, odredio je ko smo, definisao nas je kao narod svestan besmisla postojanja ako ono nije slobodno, viteško i osmišljeno Hristom. Srpska istorija tokom vekova koji su usledili jedna je duga, ponekad jalova, često krvava, uvek oplemenjujuća Vidovdanska žrtva. Жртве ће тек морати да се подносе. Тек је месец дана прошло од ударца који је нанет идеји јединственог српства у референдумом u Crnoj Gori, koji nije bio ni legalan ni legitiman. I Evropska Unija i americki Stejt deparmet nisu priznali nedavne predsednicke izbore u Belorusiji marta ove godine, na kojima je ponovo izabran Lukasenko, zato sto su navodno bili izvedeni pod pritiskom vlasti, jer su biraci bili izlozeni raznim manipulacijama itd. U poredjenju sa referendumom u Crnoj Gori, medjutim, ti su izbori u Belorusiji bili olicenje demokratskih standarda najviseg nivoa. U Црној Гори 21. маја 2006. сепаратизам није однео никакву „победу“. Мило Ђукановић је успео само једно: да крађом, преваром и притисцима отме резилтат на основу кога сада слави тобожњи историјски успех. Lista rezimskih trikova preduga je. Veliki broj biraca opredeljenih za zajednicku drzavu bio je izlozen raznim vrstama pritisaka. Dokaz za takvu tvrdnju je slucaj gradjanina Masana Buskovica, koji je tajno snimljen i prikazan gledaocima nezavisne televizije. Na snimku se vidi kako aktivista vladajuce Demokratske stranke socijalista (DPS), izvesni Ivan Ivanovic, obecava u ime vlade Crne Gore da ce Buskovicu biti placena zaostala struja ukoliko ne izadje na biraliste 21. maja. Buskovicu su nudili pare, ali mnoge pristalice zajednice sa Srbijom bile su direktno ucenjivane od strane poslodavaca. Od njih je trazena licna karta, koju bi deponovali pre referenduma kod “pouzdanog lica”, kao uslov da sacuvaju posao. Ipak, najsporniji je podatak o ukupnom broju upisanih biraca, koji je 21. maja iznosio 484,718 hiljada – naspram 458,399. hiljada upisanih za izbore 2002. godine. Ovo je apsolutni rekord povecanja brojnog stanja u Evropi. Ispada da Crna Gora nema nikakvih problema sa natalitetom niti iseljavanjem, sto statistike (naravno) ne podrzavaju! Otkuda toliki visak glasaca? Mehanizam kradje sadrzao nekoliko metoda. Prvi metod je stampanje duplih glasackih listica koji su ubacivani u kutije od strane posebno "treniranih biraca" iz kadrovskih struktura policije i Drzavne bezbednosti. Drugi metod je upotreba “proverenih” ljudi kao putujucih visestrukih biraca, koji su se vozili sirom Crne Gore i glasali po nekoliko puta uz pomoc razlicitih licnih karata. Treci metod je bio sprecavanje upisivanja biraca za koje se sumnjalo da su za zajednicku drzavu. Poseban zadatak imali su biraci manjina. Narocito je sporan upis biraca iz inostarnstva, mahom Siptara, za koje je organizovan besplatan prevoz a za koje niko zivi ne zna kako i odakle su dosli. Mnogi Crnu Goru pre toga nisu ni “omirisali” vec su licne karte dobili na Kosovu, gde je pronadjeno 6.000 blanko licnih karata Crne Gore. Главни узрок Ђукановићевог успеха је ипак и пре свега у грешкама званичног Београда. Тадашњи председник СРЈ Војислав Коштуница направио је велику, историјску грешку допуштајући 2002. Европској Унији да посредује у решавању односа са Подгорицом. Захваљујући томе, Хавијер Солана је почетком 2003. извадио Ђукановића из веома незгодног положаја, јер се он био обавезао на референдум за који је тада изгледало да неће успети. Интервенција ЕУ дала му је шансу да тобоже невољко тај чин одложи. Притом је „посредник“ из Брисла практично ставио у погон mehanizam na automatskom pilotu za razlaz Srbije i Crne Gore po isteku tri godine. Ovakav sporazum се показао као кукавичје jaje koje je Solana podmetnuo Vojislavu Koшtunici. Umesto da pusti Đukanovića da sam sebi zategne omcu oko vrata referendumom 2002, Koštunica je naseo na priču o dobronamernosti Evropske unije i spasao Đukanovića sopstvene брзоплетости. A poveriti Solani, чoveku koji je pritisnuo dugme za poчetak NATO bombardovaњa, posao spasavaњa srpskih nacionalnih interesa, било је isto kao poveriti лисици да чува кокошињац. Од фебруара 2003. do maja 2006. njegov “sporazum” garantovao je da će po isteku trogodišnjeg perioda razlaz biti prihvaćen kao svršen čin i mnogo gde biti propraćen uzdahom olakšanja. Nezavisnost predstavlja katastrofu sa stanovista realnog interesa gradjana Crne Gore. Naravno, prednosti takvog ishoda za Albance, Hrvate i Muslimane su znatne. I sami vladari Djukanoviceve privatne drzave imaju ogroman interes da se Crna Gora odvoji. Vodece licnosti crnogorskog rezima bi kao sefovi drzave ili vlade, ministri i diplomati novonezavisne Crne Gore, imali imunitet u odnosu na razne sudske postupke ili kriminalne istrage koje su u toku npr. pred sudovima u Napulju i Bariju zbog krsenja mnogih zakona Republike Italije – od sverca i utaje carinskih dazbina na cigarete do nasilja. Nema nijednog racionalnog argumenta zbog cega je Crnoj Gori bilo potrebno da se odvoji od Srbije, osim da bi gospodin Djukanovic i njegovi saucesnici u kriminalnim rabotama imali imunitet jer su na celu jedne suverene i nezavisne drzave koje ce da ima status punopravne clanice UN. Drugi aspekt je zelja pobornika nezavisnog Kosova da izmaknu pravnu osnovu ispod Rezolucije Saveta bezbednosti Ujednjienih Nacija br. 1244. Po toj rezoluciji SB UN koja je usvojena u junu 1999. godine, Srbija i Crnja Gora, odnosno tadasnja Savezna Republika Jugoslabija, imaju suverenitet nad juznom srpskom pokrajinom. Ako se raspadne drzavna zajednica, racunaju pobornici nezavisnog Kosova, pravna osnova za Rezoluciju 1244 takodje nestaje. Srpskoj strani ce biti veoma tesko da tvrdi da je ona pravni naslednik zajednicke drzave, odnosno drzavne zajednice, a to joj “medjunarodna zajednica” svakako nece priznati. U лето 2005. dr Коштуница (у новом својству премијера Србије) уздао се у ЕУ да ће се изјаснити за право држављана Црне Горе у Србији да гласају. Према тој нади Премијера неки упућени посматрачи од почетка су били скептични, имајући у виду однос снага унутар ЕУ где атлантска струја опет има превагу. Сада видимо да је скепса била сасвим оправдана. Ускраћивање права држављанима Црне Горе у Србији, наравно, представља грубо кршење принципа којима се руководе саме земље-чланице ЕУ, нпр. Италија, Француска и Холандија на референдумима које су одржале у пролеће 2005. Трагедија је да су Ђукановићеви марифетлуци и недостатак контра-стратегије из Београда заједничку државу огадили и житељима Србије, премда је заједничка држава једна природна и историјска опција и за Србију и за Црну Гору, опција за коју су се залагале генерације народних првака и у Црној Гори и у Србији. Исход референдума је био одавно унапред одлучен, а сада ће бити потребно много времена да се односи Србије и Црне Горе врате у нормалу. То ће се десити, нажалост, тек када суверена Црна Гора искуси „благодети“ независности по рецептури једног лошег човека, а пре свега када јој Албанци ураде у Тузима, Улцињу и другде оно шта су 2001. урадили у Тетову, Дебру и Арачинову. Наравно, на такав исход нећемо морати дуго да чекамо. Уследиће отрежњење многих тренутно застрашених или изманипулисаних суверениста, али ретерирања неће бити још много година. Да ли ће се и када ће се Црна Гора вратити у заједницу са Србијом – неизвесно је. Само је извесно једно: да ће тада бити територијално битно мања него што је то сада. “Bleferendum” je bio do sada najzlokobnije delo mafijasko-postkomunisticke sprege mafije i jedne skaradne vlasti koja u Djukanovicu vidi garanta svog produzetka u nedogled. Ovaj referendum, kako je sproveden, predstavlja olicenje svega sta Crna Gora danas jeste: kvazi-drzava koja spaja najgore elemente Titovog nasledja i komunistickog totalitarizma s jedne strane i mafijasko-siledzijskog nasledja Al Kaponea i Somoze sa druge. Srbija nije imala izbora vec da prizna nezavisnu Crnu Goru kao de facto stanje. Medjutim, Srbi nikada ne treba da ovaj rezultat prihvate i kao legitimni rezultat, jer je – ponavljamo – referendum bio izmanipulisan i ukraden. Ukraden je pre svega glasovima pripadnika albanske “dijaspore” poreklom iz Crne Gore iz Malesije i Ulcinja koji sada zive u Cirihu ili Bruklinu, pri cemu – da ironija bude veca – crnogorskim drzavljanima u Srbiji nije bilo dozvoljeno da glasaju. Srpska narodna odbrana ostaje na braniku srpskog zajednistva, bez obzira na izborne prevare i na pristrasnost belosvetskih faktora. Srpska istorija traje vekovima i trajace. Nemojmo zato tretirati gospodina Djukanovica kao vecitu datost. Nemojmo nasesti na priscu da je on sada odneo istorijsku pobedu. U Crnoj Gori, da ponovimo, imacemo veoma brzo odvijanje scenarija po matrici vidjenoj u Makedoniji 2001. Kada se to desi, Djukanoviceva pozicija ce biti bitno uzdrmana, a “blagodeti” nezavisnosti prozrete. Ne, 21. maja 2005. Crnogorci se nisu odrekli Njegosa. Ako oduzmemo glasove Albanaca i Muslimana, shvaticemo da su autenticni, pravoslavni, slovenski Crnogorci, uprkos medijskom pritisku i uprkos tome da je Djukanvic kontrolisao i policiju i medije i lokalne organe vlasti, u vecini glasali za opstanak zajednicke drzave. Onima koji su to uprkos svemu ucinili duzni smo i jedno priznanje: svaka im cast, ostali su dostojni Njegosa i svojih predaka. STO SE KOSOVA TICE, свима је јасно да преговори не воде никуда. Албанци су спремни да разговарају само о ономе шта су Срби већ рекли да им неће дати, а то је независност. Када преговори неминовно дођу на мртву тачку, биће активиран већ припремљен план западних сила да обнародују „решење“ које су већ увелико припремиле, тј. независност обавијену у којекакве обланде „условљености“ поштовањем људских права итд. У том светлу треба гледати и на најаву посете Тадића и Коштунице Вашингтону. Недавна иѕјава председника Буша указује да већ годинама основни правци америчке политике на Балкану одражавају континуитет Клинтоновог курса зацртаног пре више од једне деценије. Тај за Србе фатални континуитет дошао је до пуног изражаја том изјавом, као и чињеницом да став САД према Косову, трибуналу у Хагу, Републици Српској и низу других регионалних питања, већ годинама није предмет јавне дебате. Све до недавно огромна већина Американаца, укључујући и добар део политичке, академске и стручне елите, била је неинформисана о карактеру и вероватним последицама такве политике, а пре свега импликацијама подршке Вашингтона независном Косову за глобални рат против тероризма. Mноги утицајни Американци, међутим, пошто им се изложе извесне чињенице, сагледавају да је курс Клинтоновског континуитета не само морално неодбрањив, него да је пре свега штетан по америчке националне интересе.Нажалост, већина потенцијалних савезника Срба на послу супродстављања таквом курсу званичне Америке све до недавно није била мотивисана да активно наступи на вашингтонској сцени. Држава Србија на плану лобирања и информисања није учинила апсолутно ништа ни под Милошевићем ни под његовим наследницима. Албански лобисти имали су потпуно отворен простор за неометан рад. СНО већ годинама указује да таквим курсом америчка страна неће придобити никакве симпатије у исламском свету, премда су таква очекивања већ годинама присутна у америчкој политици на Балкану. Притом, проглашењем независности био би прекршен сваки могући принцип међународног права. Профитирали би само Чеку, Харадинај и Тачи и други попут њих – дакле терористи и криминалци. Каква год била обланда покојног г. Ругове, маске су сада пале.. Упркос претварања о некаквим „гарантијама“ Србима, Ромима и осталима, њима евентуална „Република Косова“ не би дала ни најмању шансу за пуки опстанак, да о нормалном животу не говоримо. Потребно је ово питање изнети на светлост дана и пред суд америчке јавности, ван закукуљеног гета наводних специјалиста за Балкан у Стејт Департменту попут Николаса Бернса и пар квази-независних института који, наравно, листом одобравају државну политику. Питање Косова треба да напокон буде стављено у шири контекст џихад-тероризма, угњетавања хришћана у регионима са муслиманском већином, борбу против трговине дрогама, белим робљем итд. Многи угледни припадници америчке јавне сцене су спремни да преиспитају свој однос према питању Косова, уколико им се оно представи на прави начин. Промена курса је могућа и ако Београд остане чврст, она може бити постигнута. Став СНО је да би подршка САД одвајању Косова и Метохијр од Србије и стварању једне нове независне муслиманске државе под влашћу терориста и криминалних елемената имала за последице: 1. елиминацију преосталог хришћанског живља; 2. јачање глобалног џихада и организованог криминала; и 3. подривање принципа владавине права у међународним односима. То све не само што би било лоше за Србију, већ би било лоше и за САД. Реално је ипак поставити питање, није ли можда прекасно да се заустави један наизглед незадрживи процес? Апсолутно није прекасно. Штавише, управо је стварање лажног утиска о „неизбежности“ независног Косова једно од оруђа којим поборници независности покушавају да усмере западну политику (па и политику Русије) ка једном злокобно лошем исходу, а да притом чак и званични Београд принуде на прихватање нечег сасвим неприхватљивог. Влада Србије мора да остане непопустљива у одбијању таквих притисака. Сви могући практични аранжмани за нормалан живот Срба, Албанаца, Рома и осталих могући су – али само под условом да Косово остане у саставу Србије. Чињеница је да огроман број муслимана живи у немуслиманским земљама и у свима њима њихови интереси су далеко боље заштићени него интереси хришћана који живе као мањина у земљама са муслиманском већином. Ово је правило за које није познат ни један једини изузетак. Албанцима на Косову већ се нуди све шта могу пожелети – и шта су, уосталом, и имали пре него што су почели своју испрва политичку а затим и терористичку акцију у циљу постизања независности. Њихово одбијање свих тих понуда указује да се право питање не тиче квалитета живота обичних људи, већ се тиче питања да ли ће они у својим рукама имати полуге државне власти. Ово у пракси значи да ли ће имати „право“ да прогањају и уклањају сваки траг других заједница, као што је њихово досадашње понашање показало. У позадини албанског покрета на Косову је насиље: дајте нам шта тражимо, или ће бити хаос! А хаоса ће бити и ако добију то шта траже. . . Та претња насиљем показала се до сада, нажалост, као ефективна, имајући у виду досадашњу неспремност „међународне заједнице“ да му се иоле озбиљно супродстави. Угађање насилницима само разбуктава њихове апетите. Међу многим џихадистичким покретима по свету – од Босне и Косова преко Чеченије и Палестине до Кашмира и Филипина, када је и где подилажење терористима, угађање и попуштање пред претњама насиљем уродило неким плодом? Питајте Израелце и чућете! Независношћу Косова и Метохије само би се додатно легитимизовао принцип да ако нека милитантна муслиманска мањина прибегне насиљу у већински немуслиманској земљи, онда та мањина добија „право“ да отцепи територију на којој ужива локалну већину и да на њој створи нову државу у којој немуслиманима више неће бити места. Такав исход био би у супротности са правом, правдом и моралом и зато не сме бити допуштен. И на крају неколико речи о Хашком трибуналу. Велики руски писац Aleksandar Solženjicin svojevremeno je opisao Čeku kao jedinu kaznenu instituciju u istoriji ljudskog roda koja je u istim rukama spojila istragu, optužbu, hapšenje, saslušavanje, suđenje i izvršenje kazne. Operativci Feliksa Đeržinskog imali su na raspolaganju ničim sputane instrumente prinude, od zatvora neograničenog trajanja (bez suda, naravno) do metka u potiljak. Wihove optužbe bile su vazda ideološki motivisane, inicirane i vođene. Rezultati istrage i presuda bili su unapred zacrtani u zavisnosti od političkog profila optuženog, a ne od njegovih stvarnih postupaka. Solženjicinov citat datira iz vremena kada još nije bio stvoren Međunarodni sud za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji. Danas bi najveći ruski pisac našeg doba nesumnjivo konstatovao da u istoriji imamo ne jednu već dve institucije sa navedenim atributima. Posle kraha krvavog cinizma u ime dijalektičkog progresa čovečanstva, dobili smo liberalni cinizam u ime univerzalnih ljudskih prava. U Hagu se peva posthumna oda Novog svetskog poretka crveno-crnim totalitaristima HH veka. Haški naslednici Čeke uzdaju se ne u snagu zakona već topuza, pa im i tragovi shodno tome smrde. Tokom napada na Srbiju 1999, kada su se čuli usamljeni ali ipak nezanemarivi zahtevi da Haški tribunal povede istragu protiv lidera zemalja članica NATO saveza zbog ilegalnog otpočinjanja rata, potparol Severnoatlanskog saveza Џejmi Šej odbacio je takve sugestije otvorenim stavom da sam Tribunal postoji političkom voljom NATO sila. Tako smo dobili direktno priznanje zvaničnog predstavnika NATO saveza da postoji organska veza između nosilaca globalne moći i Tribunala, veza kako finansijska tako i politička. To je došlo do izražaja još 9. maja 1996. kada je između NATO i Tribunala potpisan “Memorandum o razumevanju” kojim je NATO ovlašćen da preuzme ulogu policije Haškog tribunala sa svim posledicama koje to nosi. Tačka 16. Povelje Tribunala kaže da će tužilac postupati nezavisno i bez uputstava ma koje Vlade. Međutim, sami tvorci Tribunala ne pretvaraju se da ta institucija može biti išta drugo nego oruđe političke vođe severnoatlanskih sila. Autor Nacrta povelje Tribunala Majkl Šarf tako je istakao da, “u očima mnogih unutar američke administracije, Tribunal je korisno oruđe politike i jako propagandno sredstvo”: Optužnice će imati za svrhu da izoluju nepoželjne lidere diplomatski, veli on, i da učvrste međunarodnu političku volju da se upotrebe ekonomske sankcije ili sila. U istom duhu “Wujork tajms” je jula 1999. javio da “Vašington preti gospodinu Draškoviću podizanjem tužbe od strane Haškog tribunala zbog aktivnosti srpske garde, paravojne formacije, u Hrvatskoj 1991”. G Drašković je u međuvremenu postao, ne po prvi put, moralno-politički podoban ucenjivačima, pa je i optužba do daljnjeg kovertirana. Kada sami pobornici haške institucije tako otvoreno govore o njenoj svrsi i karakteru kao oruđu političkih interesa, nije za čdo što čitav niz pravnih stručnjaka koji nemaju ličnog, emotivnog ili etničkog interesa na Balkanu njega nazivaju kvazi-sudskom farsom (ambasador Xejms Biset), političkim sudom (Edvard Grinspen), bespravnim instrumentom volje razularenih moćnika (ser Alfred Šerman), sudom čije su optužnice čisto političke (Hams Kehler), sredstvom sprovođenja politike (Kristofer Blek), pravosudnim ogrankom NATO saveza (Kirsten Selars), ili pak propagandnim oruđem severnoatlanske alijanse (Majkl Mandel). Da su ovi zapadni analitičari u pravu proizilazi iz činjenice da je Haški tribunal počeo da se bavi Kosovom i Metohijom upravo u vreme priprema bombardovanja, a optužnice u vezi sa Kosovom podudarale su se sa ratom NATO protiv Srbije. Tadašnja tužiteljka Luiz Arbur podigla je optužnicu protiv Miloševića i četvorice njegovih najbližih saradnika u jeku bombardovanja, da bi potparol američkog Stejt dipertmenta Xejms Rubin brže-bolje iskoristio tu optužnicu kao postfestum opravdanje za samo bombardovanje. Beograd je u međuvremenu podlegao, pri čemu (ne po prvi put) sami Srbi obavljaju posao za strane nalogodavce. Nameće se sumoran zaključak da nema legitimnog srpskog glasa koji bi haškom monstrumu mogao da se suprodstavi; ali on ipak nije tačan. Nade ima, ako se problemu priđe ne sa balkanske, već sa jedne daleko šire i politički smelije tačke gledišta. Haški tribunal zasniva se na negaciji vekovima negovanog koncepta pravde i prava, bilo u rimskoj ili anglosaksonskoj varijanti. Ova činjenica jeste - i vazda treba da bude - kamen-temeljac svake kritike te monstruozne institucije. To što je on osnovan da bi verifikovao već prethodno zacrtanu politiku težnje briselsko-vašingtonske osovine ka vojno-političkom porazu Srba (ističemo: ne Miloševića ili njegovog režima, već Srba kao celine) predstavlja za mnoge žrtve tog scenarija, tj. same Srbe, glavni argument protiv valjanosti haškog koncepta tarnsnacionalnog pravosuđa. Takva reakcija je ljudski savršeno razumljiva i empirijski bogato potkrepljena. Sa stanovišta političkog i medijskog delovanja u zapadnom svetu u cilju gašenja haške farse, međutim, takav je pristup pogrešan. Rušenje kredibiliteta haškog tribunala pred određenim segmentima zapadnog javnog i političkog mnenja jeste moguće, ali ono treba da bude zasnovano na pozivanju na interese onih zemalja čije vlade ga finansijski i politički podržavaju, a ne na prepoznatljivo srpskim argumentima. Konkretno, potrebno je predočiti konzervativnim krugovima SAD - žestoko protivnim Međunarodnom krivičnom sudu ali za sada nedovoljno svesnim paralele te institucije sa Hagom - da haška tvorevina utore put rimskoj. U Americi Srbi imaju mnogo potencijalnih sagovornika na temu opasnosti da podrškom tribunalu u Hagu Stejt Department i Bela kuća legitimizuju koncept MKS-a. Kažemo potencijalnih, jer im se u ovom trenutku sa srpske strane niko ne obraća. . . A argumenata ima u izobilju, počev od izjave same Karle del Ponte, od pre šest godina, da se prihvata haškog posla jer veruje da se u Tribunalu utire put globalnom sistemu trans-nacionalnog pravosuđa koje će biti iznad svih nacionalnih suvereniteta ili zakonodavstava. Takve su reči prava anatema za američke republikance, da o južnjačkim protestantima ne govorimo. Oni neće reagovati na argumente o nepravdi prema Srbima, ali će se i te kako osetiti pobuđenim da deluju kada im se predoče potencijalne posledice usvajanja haškog koncepta za samu Ameriku. Haška konstrukcija počiva na labavim nogama. Wihova neizvesna čvrstina do sada nije testirana samo zato što na Zapadu nije bilo političke nužde, a u Beogradu smelosti i pameti, da se to učini na pravi način. Kasno ipak nije. Krajnje je vreme da bude likvidiran. Да резимирамо: западни свет није Балкану донео ни мир ни правду у последњих 15 година, нити ма када пре тога. Стога је садашње стање само привидно трајно, а у суштини крајње нестабилно. Пre ili kasnije će da sazru unutrašnje i spoljne prilike za neku novu podelu geopolitičkih karata, a tada srpski narod mora biti spreman da odlučno pristupi izmeni nametnutih mu rešenja tokom katastrofalne poslednje decenije HH veka. Trku treba izdržati a pritom ne izgubiti sebe. Međutim, ako se ne vratimo Vidovdanu nastavićemo da umiremo, demografski, ekonomski i duhovno. Samo tim povratkom, samo obnovom vidovdanskog nadahnuća, biće ostvariv osnovni, nedeljivi nacionalni interes Srba, a to jeste teritorijalno, političko, duhovno i kulturno ujedinjenje srpskog naroda, na svim teritorijama koje vekovima nastanjuje, u okviru sopstvene nacionalne države. Pravo Srba na ujedinjenje у сопственој националној држави u okviru teritorija koje nastanjuju vekovima, od Papuka do Popovog Polja, od Gline i Glamoča do kosovske Gračanice, ostaje neprikosnoveno, bez obzira na ishod političko-diplomatskih igara velikih sila vođenih na Balkanu tokom protekle decenije. To pravo ostaje valjano i bez obzira na privremene izmene demografske slike tih teritorija, stvorene genocidnim terorom nad srpskim življem, u sprezi sa izdajom postkomunističkih mutanata koji, evo, vladaju Srbijom i dan-danas, i to isto onako umešno i nadahnuto kao što su njihovi bivši partijski drugovi njome vladali pod Slobodanom Miloševićem i pod Josipom Brozom. Ako budemo verni Vidovdanu i sledili njegovu poruku, to pravo ćemo uz Božju pomoć i ostvariti. Као што већ рекох са говорнице СНО, Jevreji su se dva milenijuma pozdravljali sa Dogodine u Jerusalimu i tvrdom upornošću dočekaše taj dan. I Срби moraју, ako treba isto toliko dugo, nadahnuti Vidovdanom, verni čestitom Knezu Lazaru, nadahnuti Milošem, da se pozdravljaју sa Dogodine u Kninu, i Dogodine na Gazi Mestanu. Neka je slava i hvala видовданским мученицима чија ће жртва Србима омогућити да тај свој сан и остваре!

0 Comments:

Post a Comment

<< Home

Name:

Powered by Blogger