Saturday, September 02, 2006

ZAPAD I CRNA GORA

Л Е Т О П И С МАТИЦЕ СРПСКЕ
Год. 182, Књ. 477, св. 3 (Март 2006), стр. 440-447



СРЂА ТРИФКОВИЋ


ЗАПАД И ЦРНА ГОРА: РЕАЛПОЛИТИКА
И ПОСТМОДЕРНИ ИДЕНТИТЕТ


Естетска и емотивна склоност брковићевском поигравању стварношћу није једино, па ни најважније објашњење за симпатије које црногорски суверенисти уживају на обе стране Атлантика. Постоји и читав низ „реалполитичких“ разлога због којих Мило Ђукановић већ целу деценију ужива дискретну али вазда осетну подршку западних влада, политичких кругова и личности.
Рани раздор на линији Београд-Подгорица (1995-97) изазван је покушајем тандема Милошевић-Марковић да лансира ЈУЛ на целој територији тадашње СРЈ. Одбијање Мила Ђукановића да подржи промовисање нове партије у Црној Гори (и да себи тако од готовог прави вересију) није имало идеолошку већ прагматичну позадину. То одбијање, међутим, изазвало је неверицу и бес у Толстојевој 33. Уследио је Милошевићев неспретан покушај да премијера улони са сцене преко тромог и политичким триковима далеко мање вичног Момира Булатовића.
Две године и десетак хиљада украдених гласова касније, Ђукановић је изашао из клинча са Булатовићем као победник. Његов конфликт са Милошевићем започео је као и сваки други унутарпартијски лом: као сукоб око власти и моћи. Завршио се, како то већ код другова бива, као идеолошка шизма, чије су контуре испрва оцртане у Ђукановићевом интревјуу београдском Времену 1996. После тог потеза он на неколико година постаје и миљеник дела београдске опозиције. Он сам, међутим, није био у искушењу да себе види као изазов Милошевићу на нивоу заједничке државе. Његови су домети и амбиције вазда били усмерени на терен који је добро познавао и њиме све успешније манипулисао.
У првој фази сукоба Запад није похитао да Ђукановића отворено подржи. Не заборавимо да је у лето и јесен 1995. Милошевић себи зарадио лепе поене у Вашингтону. Саучествовао је у ликвидацији РСК (мај-август) а потом у Дејтону без роптања је дао много више него што је очекивано или тражено – цело Сарајево, Горажде са коридором, Брчко – тако да је и Ричард Холбрук био пријатно изненађен његовом кооперативношћу. И 1996. године та је кооперативност сматрана битном за смиривање балканских духова по мери Вашингтона и Брисла. Када су му се наизглед уздрмале позиције, у време протеста широм Србије после крађе локалних избора крајем године, гласило америчког естаблишмента Њујорк Тајмс изразило је забринутост могућношћу Милошевићевог пада у незаборавном уводнику, 28. новембра 1996. У њему је до не тако давни балкански касапин (из уводника истог листа 15. априла 1992.) нагло промовисан у „потребног партнера“. Док су трајали улични протести није било упутно додатно га слабити јавном подршком Ђукановићу, чија превага над Булатовићем ионако још није била извесна.
Већ следеће, 1997. године, клима се постепено мења. Наступа друга фаза Ђукановићеве еволуције, која траје до октобра 2000. Како је дедињски партнер губио на употребној вредности (а да тога није ни свестан), како се припремала нова подела карата за косовску партију, тако је Запад напокон „открио“ Мила Ђукановића. По кратком поступку један професионални апаратчик, који је са партијске функције са 29 година ускочио право у премијерску фотељу, добија придеве прозападног реформисте, савременог, динамичног лидера, поборника тржишних реформи – једном речју, постаје сушта супротност Милошевићу. Толерише му се захуктали трансјадрански дувански шверц, који једним делом крпи буџетске рупе а другим помаже раст режимске олигархије блиско повезане са бизнисменима типа Ћира Мацареле, Франћеска Прудентина, Ђерарда Куома, Филипа Месине и Санта Вантађата.
Крајем 90-тих Ђукановић добија логистичку подршку западних саветника, а пристижу и издашне донације западних влада. Црна Гора долази на друго место у свету по висини америчке помоћи по глави становника, одмах после Израела. Средства из Вашингтона делимично иду директно у буџет, нпр. за покриће пензија или за хитну куповину електричне енергије, а делимично за финансирање невладиног сектора који постаје сразмерно значајан послодавац на подгоричкој сцени – и чији су пројекти и програми скоро без изузетка били наклоњени суверенистима. Почетком 2000. збир инјекција ликвидности из САД и ЕУ достиже сто милиона долара. Тиме се Ђукановићу олакшава стварање огромне полицијске структуре са паравојним потенцијалом, финансирање масивног државног апарата (чији припадници и чланови њихових породица развијају осећај зависности од режима) и јачање контроле над медијским простором. Истовремено његова реторика, премда још увек усмерена на политичке разлике са Милошевићем, све више помиње и наводне структурне некомпатибилности Црне Горе и Србије.
Сходно промени акцената мења се и наступ пред страном јавношћу. Трговинско представништво Црне Горе у Вашингтону, које је 1996. отворио Ратко Кнежевић, испрва је ангажовало професионалног лобисту Џека Абрамова да промовише ново, реформско лице Ђукановића. (Да се сродне душе препознају можемо закључити и из чињенице да је г. Абрамов фебруара 2006. пред судом у Вашингтону признао кривицу по три тачке федералне оптужнице за крађу и превару, у корупционашким аферама које немају везе са Црном Гором.) Са Рачком, Рамбујеом и почетком бомбардовања Србије, лобистички фокус у САД пребацује се на пројектовање имиџа Црне Горе као дистинктне војно-политичке и историјске целине у односу на Србију и као потенцијалне следеће жртве Милошевићеве агресије. На домаћем терену Ђукановић се још увек уздржавао од јавног и безрезервног опредељења за суверенистички курс, али је заговарање те опције препустио медијима и функционерима нижег ранга.
Са падом Милошевића 5. октобра 2000. наступа трећа фаза Ђукановићеве еволуције, фаза која траје до данас. Одлазак са сцене дотадашњег персонализованог изговора за раздвајање Црне Горе од Србије ставио га је пред дилему. Изискивао је или почетак потраге за стварно функционишућим моделом заједничке државе, или пак отворено приклањање тврдо сепаратистичком курсу. Ђукановић се определио за ово друго, неумитном логиком политичких, финансијских и личних интереса олигархије коју он сам оличава и чијем је настанку допринео. Ти интереси изискују стварање суверене државне структуре, неподложне механизмима правне регулативе који би били независни од воље трајних носилаца политичке моћи.
Наведена мотивациона структура Ђукановића и његовог окружења створила је политички миље у коме циљ суверености више није питање политике (што је било оличено у слогану „не можемо више да чекамо Србију да се ослободи Милошевића“) већ судбине: два смо света. У тој визури Црногорци не само да нису Срби, бивши или садашњи, већ су од Срба били вазда угњетавани и од Србије су још увек угрожени.
Еволуција вредносних поставки суверенистичког пројекта после 5. октобра 2000. тако је малтене неумитно наметала окретање идеолошком наслеђу Ива Пилара („Suedland“) и Савића Марковића Штедимлије, уз све већи ослонац на до тада релативно маргиналне теоретичаре дукљанске верзије црногорске „етногенезе“, историје, културе, језика и духовности.
Нови курс, који није уживао подршку Европске уније у тренутку када је превасходни циљ Брисела био стабилизација постмилошевићевске власти, захтевао је и нове облике наступа пред светом. Изискивао је придобијање лобистичко-пропагандне подршке заговорника тврде србофобије у спољном свету, пре свега у САД, који су своју технику и арсенал усавршавали од Дубровника и Вуковара у јесен 1991, преко Босне 1992.-95, до Косова у пролеће 1999. Та подршка није изостала од оног тренутка када је Ђукановићевим саговорницима постало јасно да је овог пута заиста спалио мостове за собом и да је отворено антисрпска опција постала његово стратешко опредељење.
После 2000. у подршци том опредељењу посебно је значајну улогу имао финансијски снажан албански лоби и његова пропагандно-аналитичка инфраструктура коју је предводио др Јануш Бугајски из Института за стратешке студије у Вашингтону, творац фантомског Форума за америчко-црногорска политичка питања основаног октобра 2001. На Капитол Хилу Ђукановићева ствар је могла да се ослони на екипу активних и од албанске заједнице издашно помаганих законодаваца. Конгресмени Елиот Енгел, Хенри Хајд и Том Лантош, сенатори Мич Меконел и Џозеф Либерман, од тада су бивали радо виђени гости у Подгорици и поуздани поборници суверене и независне Црне Горе на вашингтонској политичкој сцени.
Премда је албански лоби као и до тада наставио да захтева регионализацију Црне Горе и аутономију за територије са албанском већином или плуралитетом (Тузи, Улцињ, Плав, Гусиње, Рожај), оштрина реторике је после 2000. била ублажена и прилагођена захтевима тренутка. Неки албански активисти и даље су били веома оштри у осудама наводне дискриминације власти у Подгорици против припадника албанске мањине, нпр. Ширли Клој-Диогарди у извештају Албанско-америчког грађанског савеза из августа 2003.
Превагнула је линија политике као уметности могућег, коју је са посебним жаром заступао незаобилазни др Бугајски, са ставом да питање уставно-правног статуса Албанаца у Црној Гори треба оставити за касније, јер подршка Ђукановићевом суверенистичком курсу у овом тренутку представља превасходни национални интерес албанске заједнице у целини. Такво је опредељење и превагнуло у албанско-америчкој заједници, за шта постоје три главна разлога:
- Због слабљења међународно-правне подлоге Резолуције СБУН 1244, која се доводи у питање у случају распада државне заједнице и тиме олакшава постизање консензуса „међународне заједнице“ о независности Косова и Метохије;
- Због лакшег остварења дугорочних регионалних геополитичких тежњи Албанаца у будућој независној Црној Гори, тежњи које могу ићи далеко ван посебног статуса појединих постојећих или будућих општина – по рецептури мешавине насиља и политичког притиска која је успешно примењена у Македонији 2001; и
- Због даље фрагментације српског етничког и културног простора, која је виђена као инхерентно пожељан национални циљ албанске нације.
У редакцији др Бугајског, пољско-америчког православофоба формираног по моделу старијег, познатијег и утицајнијег др Бжежинског, Ђукановићева „нарација“ за спољну употребу добија своју зрелу неодукљанску форму са објављивањем брошуре „Аргументи за независност Црне Горе“ (The Case for Montenegro’s Independence, 2001.). Та се аргументација у наступима црногорских званичника пред страним аудиторијумима од тада није битно мењала. Њене претпоставке изнете су у формату једне наизглед вредносно неутралне стручно-аналитичке студије, засноване на неспорним чињеницама, а све притом под етикетом Центра за стратешке и међународне студије. Тиме је изразито пристрасан, лобистички дискурс др Бугајског пред необавештеним корисником материјала требало да добије додатни привид аналитичке непристрасности.
Од самог почетка пада у очи упорна тежња аутора да идентификује владу у Подгорици са црногорском државом и нацијом, нпр. у тврдњи да „тежње Црне Горе за обновом независности имају дубоке историјске корене“:
Црна Гора је имала најдужи период непрекидне државне независности на Балкану, почев од 9. века. Опстала је као суверена држава кроз скоро 500 година отоманске доминације регијом. Земља је насилно инкорпорирана у прву Краљевину Југославију 1918. и није имала много прилике да одлучује о својој судбини све до демократских промена 1990-тих.
„Црна Гора је решена да раскрсти са политичким експериментима попут федерализма“ који се показао безуспешним, наставља Бугајски, као и стално спорење са Србијом око права и надлежности. “Чист расцеп“ би обема странама био у интересу, а поготову Црној Гори која не жели више да буде талац унутарсрбијанских политичких и идеолошких борби које њу не интересују јер је годинама испред Србије по темпу реформи и реструктурисања.
Потом долази претња насиљем. Непостизање независности, упозорава Бугајски, изазваће низ негативних последица: „пораст фрустрација, горчине и гнева“, уз могућност нових унутрашњих сукоба и пораст сукобљених национализама, као и радикализацију албанских и муслиманских заједница у Црној Гори, које огромном већином подржавају независност. Пренебрегавајући потпуно супротно искуство Македоније аутор потом тврди да ће независност „ојачати њихово поверење у нову државу и лојалност њој, што може бити подржано прецизно фокусираним програмима стране помоћи“.
Што се тиче припадника српске мањине који, упркос понудама власти, одбију да буду „ангажовани“ и интегрисани у структуре нове државе, проблема неће бити: „Црна Гора је створила ефикасне полицијске снаге и судски систем који могу да сасвим ефикасно изађу на крај са изазивачима немира и етнички немири су крајње мало вероватни. Штавише, Црна Гора је модел етничке коегзистенције у немирној регији“. Највећа препрека из Београда долази услед одбијања српских националиста попут Коштунице да се помире са постојањем црногорске нације и државе. Независна Црна Гора имаће стога благотворан ефекат не само као симболично стављање тачке на Југославију, „већ и као начин уклањања кључне премисе јужнословенске заједнице под српском контролом“. На спољнополитичком плану, вели Бугајски дајући на вољу својим етничким предрасудама, то такође значи ослобађање Црне Горе од тежње Београда за евентуалним тешњим везама са Русијом, јер „Црна Гора не жели еквидистанцу између Запада и Русије“, она се безрезервно опредељује за припадништво Западу. С друге стране, непостизање независности Црне Горе могло би да подстакне радикализацију Србије:
Националисти ће тврдити да се тренд напокон преокренуо и да се „велика Србија“ више неће смањивати. То може довести до захтева да се Косова (sic!) и пола Босне поново прокључе некој већој „Југославији“. Ово би, наравно, имало директне последице по Хрватску, Албанију, Македонију и друге околне земље које имају разлога да страхују од поновног буктања српског национализма.
На длаку су истоветни кључни аргументи тзв. Хелсиншког одбора за људска права у Србији (Људска права и колективни идентитет: Србија 2004). Независност би отворила простор за развијање бољих односа са суседима јер „Црна Гора је оријентирана (sic!) на укидање војске“. Њоме би се неутралисао утицај српских националиста, а посебно Српске православне цркве као милитантног носиоца великосрпске националистичке идеологије. Ти кругови не мирују: „будући да је од бивших југословенских република којима је тежио да доминира, Београду остала само Црна Гора, те су тенденције не само присутне већ и појачане“ уз тежњу великосрба да „софистицираним средствима и притисцима на Подгорицу покушавају да еманципаторске, демократске и европске процесе у Црној Гори зауставе и од ње направе српску провинцију са изласком на море“. С друге стране,
Да би се дошло до стабилне и проевропске Србије, мора се „измаћи тепих“ испод ногу српском национализму. За очекивати је да ће Европска унија брже сагледавати такав реалитет и фактицитет, те да ће, попут економског, и на политичком плану признати право Црној Гори на „два колосека“.
Премда је горњи документ објављен у Србији, очигледно је не само из његовог стила, духа и аргументације већ и из недовољно вешто прикривених језичких рогобатности да је настао у постојбини др Ива Пилара, теоретичара црвенохрватске Дукље познатијег под псеудонимима L. von Südland или Florian Lichtträger.
Тек са успостављањем антагонистичке дистанце према Србији и српству као основи свог суверенистичког пројекта Мило Ђукановић напокон себи придобија благонаклоност доминантних елита западног света. Определивши се за дукљански мит он је пригрлио постмодерни културни образац заснован на контра-реализму: ми нисмо оно шта „објективно“ јесмо (порекло, наслеђе, традиција, колективна сећања), већ оно шта желимо да будемо. Носиоцима постмодерних образаца свако даље постојање препознатљиво српског идентитета Црне Горе, заснованог на предмодерним (култним) вредносним постaвкама и сензибилитету, представља недопустив анахронизам.
Премда културтрегери глобалне постмодерне такво признање Србима никада неће отворено упутити, опстанак таквог простора њима додатно представља сметњу и као могући извор субверзије у срединама где је глајхшалтунг наизглед приведен крају. Допустити опстанак неког културног просторчића у коме црногорски Срби као Бећковић или Вуксановић бивају објављивани, читани, па чак и награђивани, поред живих, здравих и за сваки задатак орних Албахарија и Арсенијевића, недопустиво је, баш као што је недопустив неометани опстанак Астериксовог села у сенци римских гарнизона.
Мило Ђукановић је направио избор који има судбински карактер. Везао је своје монтенегринство за тезу о великосрпском реметитељству, тезу која има своју бечку, берлинску, ватиканску, британску и америчку варијанту већ дуже од једнога века. Приклонио се хашкој конструкцији новије српске историје као „заједничког злочиначког пројекта“ од Гарашанина до данас. Његова варијанта црногорског идентитета неминовно завршава у усташтву: Срби су генетски склони колективној психози у чијем је корену опседнутост култом (крст часни, Милош, Лазар, Косово, Видовдан, царство небеско, итд.) који је неспојив са постмодерним идентитетом.
Ђукановићев пројекат не може бити дугорочно успешан јер почива на лажи, баш као што и бриселска Европа почива на лажи. С обзиром да припадају Европи – за шта је неприпадање бриселској карикатури Европе битни предуслов – Срби у Црној Гори ће успешно очувати своју културну самосвојност не само себе ради. Они то дугују и својим европским сродницима, којима у огромној већини можемо само пожелети да им Господ опрости јер не знају шта чине. Није арогантно допустити могућност да Срби буду буревесници европског опоравка, јер им је непријатељ имплицитно одао ту почаст невероватно непропорционалним ресурсима посвећеним њиховом уништењу.
Алтернатива том макар закаснелом опоравку је крај Запада, његова коначна предаја духу који је описао Жан Распај у предговору другом француском издању Табора светаца из 1985. године: „Једна изузетно инвентивна цивилизација пашће ако Запад не поврати своју душу, јер на свим нивоима – нације, расе, културе и појединца – душа је та која увек добија одлучујуће битке.“ Распајева дијагноза проблема задире у "монструозни карцином који је усађен у западну свест". Њени корени налазе се у губитку вере и у арогантном учењу које на Западу буја већ три века, да човек може да разреши дилему свог постојања уз искључиви ослонац на свој интелект, да он своју примарну лојалност дугује „човечанству“ а не некој привременој конструкцији званој „нација“, да децу из Уганде и Бангладеша треба да воли као и своју сопствену, да је содомија равноправна браку а „поезија“ Маје Ангелу равноправна Дантеу и Пушкину.

0 Comments:

Post a Comment

<< Home

Name:

Powered by Blogger